Često, kada smo svjedoci diskusija vezanih za religiju, čujemo da niko nema pravo da osuđuje vjerovanja nekog drugog, ili da je religija privatna stvar pojedinca i da ne možemo reći da je ispravno ili pogrešno. Kroz istoriju, društva su svoje zakone i etiku zasnivali na “apsolutnim istinama” koje su oni smatrali da “ispravnim”. Ovo je posljedica toga što se ili neki spoljašnji tekst smatrao vrhovnim, ili urođenog osjećaja u ljudima po kojoj oni na neke stvari gledaju kao na dobre, na neke kao na loše. Ljudi, u određenim granicama, mogu da neke stvari vide kao dobro, odnosno zlo. Na primjer, svi ljudi, u njihovoj prirodi, i ako nije došlo do perverzije uma, će na fekalije i na urin da gledaju kao na nešto prljavo. Takođe, za neka djela kao što su krađa, ubijanja i laž je poznato da su zle, dok su istina, iskrenost i poštenje uzvišene osobine. Svemu ovome je razlog urođen osobina u ljudima, ali kao što je to spomenuto iznad, taj osjećaj je ograničen.

Ako neki kažu da niko nema pravo da osuđuje tuđa vjerovanja, onda ti isti ljudi se sami sebi suprotstavljaju. Ako ih upitate da li su ubijanje djece i samoubistvo ispravni i prihvatljivi, oni će naravno odgovoriti da to nije. Ali, ako bacimo pogled na neka društva, kao na primjer na neke religije u Srednjoj Americi, vidjećemo da oni vjeruju da je djeteubistvo jedan od načina da se približe njihovim bogovima. Takođe, danas, imate je u Hinduizmu pohvaljeno da se žena ubije nakon smrti muža. Ako [gore spomenuti ljudi, op. Prev.] stvarno vjeruju da je religija lična stvar pojedinca i da oni nemaju pravo da se miješaju u to ili da to osuđuju, onda bismo na kraju završili sa dozvoljavanjem ubijanja beba, jer je to ispravno onima koji vjeruju da je to pohvalno, i rekli bi da ljudi nemaju pravo da ih osuđuju.

Ako sada posmatramo na ovo iz očiju jednog pojedinca, vidjećemo da svako ima svoju individualnu percepciju dobra i zla, bez obzira na to da li je ta percepcija zasnovana na vjeri, zakonu, kulturi ili sopstvenom razmišljanu. Neko može da vjeruje da je preljuba sasvim prihvatljiva, dok će neko drugi da misli da nije. Neko će da vjeruje da mu je dozvoljeno da se opijaju narkoticima, jer je to njihovo tijelo, dok će drugi da vjeruju da je to kriminal. Niko ne bi bio u mogućnosti da da kaže da je nešto dobro ili loše, i svi ljudi bi bili repušteni svojim zamislima da vjeruju i da postupaju po onome što oni misle da je ispravno.

Ako bismo ovo pravilo implementirali u društvo, dobili bismo zajednicu u kojoj vlada anarhija, gdje nijedan zakon ne bi mogao biti donešen niti sproveden, jer se zakon zasniva na tome da su neke stvari dobre, a neke loše. Ako bi neko rekao da postoje određene istine, na kojima se svi ljudi slažu i na osnovu kojih se zakoni mogu donositi, onda je ovo ispravno, ali samo do određene mjere, jer, kao što smo to već rekli, ljudi samo do određene mjere i imaju urođenu osobinu da razlikuju dobro od zla. Ali kao što vidjeli, ovaj urođeni osjećaj se često iskrivi pod uticajem različitih društvenih, psiholoških ili vjerskih faktora, tako da neka djela, koja su ranije bila nemorana i loša, postaju dobra i prihvatljiva, a neke stvari neprihvatljive za ljudski prirodu postaju ključem spasa. Ovo se jasno izražava u demokratskim društvima gdje se zakoni donose na osnovu mišljenja većine. I tako vidimo da neke stvari koje su ranije smatrane nečim potpuno apsurdnim i nemoralnim postaju prihvatljive, i to se dešava do te mjere da se oni koji zastupaju drugačije mišljenje smatraju strancima ili otuđenicima.

Iz ovog razloga, ljudi se ne mogu prepustiti sami sebi da donose odluke šta je ispravno, a šta ne. Čak i u društvima gdje je zastupljena samo jedna religija, ali u kojima se država odvaja od religije, vidimo da, iako se slažu po pitanjima vjere, da se uveliko ne slažu po pitanjima vezanim za društvo. Ono što se, recimo,u Francuskoj smatra legalnom starošću u kojoj neko može pristati na polni odnos, to se u Americi smatra silovanjem. Dok je abortus legalan u jednoj zemlji, zločin je u drugoj; dok je homoseksualnost ispravan način života u jednom društvu, u drugom je veliki grijeh.

Dakle, ako sad kažemo da je istina apsolutna, i da nije relativna u odnosu na svakog pojedinca i na svako društvo, onda se postavlja pitanje: Koja su to moralna načela kroz koja se istina manifestuje i ko o nima odlučuje? Koji su to zakoni koji treba da budu implemenirani u društvu? Da li o tome odlučuju advokati i sudije koji su dostigli određeni stepen “pravne prosvjeljenosti”, političari koji najčešće donose odluke radi svoje koriste ili za korist svojih zemalja, ili filozofi koji su došli do univerzalnih istina svojim ličnim razmišljanjima? Kao što smo vidjeli, ljudi nisu u mogućnosti da o ovim stvarima odlučuju, inače bi to povuklo za sobom katastrofalne rezultate, kao što se to I vidi u mnogim današnjim društvima, preplavljenim bolestima. Jedini Koji ima pravo da propisuje šta je dobro i šta je loše je Onaj Koji nas je stvorio, i koji zna šta je najbolje po nas, a to je Bog Svemoćni. Bog je Taj Koji je stvorio ovaj svijet i koji je postavio vage pravde. Bog je Taj Koji je savršen i Koji nema nedostataka.

Veći dio diskusije bio je posvećen vjerovanjima koja se tiču morala i djela, ali ono što je još važnije su ona vjerovanja koja se tiču Boga, a o tome će biti riječu sljedećem članku.

Prevedeno sa IslamReligion.com

Earthlings (2005 m.) yra turbūt stipriausias iki šiol išleistas dokumentinis filmas apie industrinę gyvulininkystę ir žmonijos priklausomybę nuo gyvūnų - maistui, apsirengimui, pramogoms ir vis labiau prieštaringai vertinamiems eksperimentams. Pasakotojas šiame filme yra JAV aktorius Joaquin Phoenix, žinomas kaip ilgalaikis veganas ir gyvūnų teisių gynėjas. Nuodugniai analizuojant kiekvieną gyvūnų parduotuvių, prieglaudų, gyvulininkystės ūkių, odos ir kailio prekybos, pramogų industrijos, medicinos ir kitų mokslininių įstaigų veiklos aspektą, Earthlings atskleidžia visas gyvūnų (iš)naudojimo praktikas, kurios atliekamos vardan žmogaus pelno. Žmonės, kurie iki tol spjaudė į „visas tas gyvūnų teises“ ir vegetarizmą, pasižiūrėję šį filmą likdavo šokiruoti esamos realybės; jei filmas priverčia susimąstyti - gal jį verta ir rekomenduoti? Tiesa, vaikams iki 18 metų kai kuri video medžiaga šiame filme gali būti „per stipri“ - tačiau jei žmogus valgo mėsą ir nešioja odinius rūbus ar kailinius, gal jis ir turėtų teisę žinoti, kokia šių produktų/daiktų atsiradimo kilmė? | Žr. filmą online (apačioj, kur parašyta „CC“ (caption options), galima pasirinkti tinkamiausią jums kalbą). Papildoma info: oficialus tinklapis | vikipedija. | Panašus filmas: Devour the Earth (žr. filmą online; anglų k., rusų titrai) - aprėpia labiau aplinkosauginius gyvulininkystės veiklos aspektus.

The Corporation (2003 m.) detaliai analizuoja šiandieninio pasaulio korporacijų veikimo būdus - bet ne iš ekonomisto ar verslininko taško, o iš... psichologo. Šis dokumentinis filmas parodo, kaip vystėsi korporacijos - nuo įstaigų, valdomų vyriausybių ir atliekančių specifines visuomenines funkcijas, iki didelių šiuolaikinių bendrovių, kurioms yra priskiriamos kai kurios asmens juridinės teisės. Pagrindinis filmo kabliukas yra bandymas įvertinti tokią korporacinę „asmenybę“ naudojant diagnostinius žmogaus psichologinės būklės kriterijus. Paprastai tariant, filmas bando įvertinti korporacijų elgesį visuomenėje ir jų tikrąją įtaką pasauliui taip, kaip psichologas įvertintų savo paciento būklę. Tai filme daroma per specifinius pavyzdžius, įtraukiant politinius, ekonominius, ekologijos, sveikatos, žmogaus teisių ir kitus aspektus. | Žr. filmą online (dalis I | dalis II). Papildoma info: oficialus tinklapis | vikipedija.

An Inconvenient Truth (2006 m.) - prieštaringai vertinamas JAV politikas Al Gore ir jo dokumentinis filmas An Inconvenient Truth užtraukė įvairių klimato kaitos kritikų bei kai kurių mokslininkų ir politikų nemalonę, tačiau iš kitos pusės, filmas mobilizavo nemažai žmonių ir vyriausybių aplinkosauginių sprendimų ieškojimo veiksmams. Nors filme, pasak kai kurių mokslininkų, yra netikslumų, bei yra bauginama vos ne pasaulio pabaiga, filmas iš tikrųjų priverčia susimąstyti apie žmonijos ekologinį pėdsaką ir potencialias Žemės atšilimo pasekmes dėl pernelyg intensyvios žmonijos veiklos. Kai kurių valstybių (Argentinos, Kanados, Vokietios...) švietimo įstaigos naudoja filmą kaip papildomą ekologinio švietimo medžiagą. | Filmo trailer'į galite pasižiūrėti štai čia. Papildoma info: oficialus tinklapis | vikipedija. | Panašus filmas: 11th hour (2007 m.) - ne mažiau svarbesnis dokumentinis filmas (nors ir padarė mažiau įtakos visuomenei), aprėpiantis ne tik klimato kaitą, bet ir kitas aplinkosaugines problemas; pabaigoje pasakojama apie žalias technologijas ir galimybes gyventi eko-draugiškai. Nepaisant to, kad pasakotojas yra aktorius Leonardo Di Caprio, filme yra nemažai progresyvių mokslininkų ir aplinkosaugininkų interviu, bei tiesiog nuostabių frazių. (Trailer'is | oficialus tinklapis | vikipedija)

We feed the world (2005 m.) - Kiekvieną dieną, kiekis neparduotos ir išmetamos duonos Vienos (Austrija) parduotuvėse prilygsta kiekiui suvartojamos duonos antrame pagal dydį Austrijos mieste, Grace. Apytiksliai 350 000 hektarų žemės ūkiui naudojamos žemės, daugiausia Lotynų Amerikoje, yra skirta sojos pupelių auginimui, kad išmaitinti Austrijos galvijus, ir tuo pačiu metu vienas ketvirtadalis vietos gyventojų (Lotynų Amerikoje) badauja. Vidutinis europietis per metus suvalgo 10 kilogramų dirbtinai, drėkinimo sistemų dėka bei šiltnamiuose (pietų Ispanijoje) išaugintų daržovių - tai sukelia vandens stygių šiame regione. We feed the world pasakoja apie maisto, kurį mes valgome, kilmę. Mes keliaujame į Prancūziją, Ispaniją, Rumuniją, Šveicariją, Braziliją - ir atgal į Austriją. Per visą filmą mus lydi interviu su Jean'u Ziegler'iu iš Jungtinių Tautų programos „Teisė į maistą“. We feed the world yra dokumentinis austrų režisieriaus filmas apie maistą ir globalizaciją, apie žvejus ir ūkininkus, tolimų transportavimų sunkvežimio vairuotojus, apie korporacijų vadovus, apie prekių tiekimą ir pinigų srautą. Nuostabiai meniškai vaizduojant realybę, filmas įžvalgiai pasakoja mums apie maisto gamybą bei bando atsakyti į klausimą, ką pasaulinis badas turi bendro su mumis. | Žr. filmą online | oficialus tinklapis.

Zeitgeist the movie (2007 m.) - dokumentinis filmas, reikalaujantis žiūrėtojo budrumo bei noro rasti atsakymus į keblius klausimus: filme pasakojama Jėzaus mito hipotezė, atskleidžiamas alternatyvus požiūris į atakas 9/11, bei reikalaujama iš naujo peržvelgti JAV Federalinio Rezervų Banko istroriją, veiklą ir... jo sąmokslus - visos šios temos vienu ar kitu būdu paliečia Irako karą ir karo mašiną apskritai, manipuliaciją religijomis, istorijos klastojimą (korporacijų ir politikų „surežisuotus“ įvykius), Didyjį Brolį (visada mus stebintį), ir kt. Filmas parodo, kad totalitarizmas, nors ir paslėptas po demokratijos kauke, yra tam tikros žmonių grupės (elito) reikalavimas, kuris įtvirtinamas per iš anksto suplanuotus konspiracinius religijos, valstybės ir korporacijų veiksmų planus. Pažiūrėjus šį filmą, užduodi sau klausimą: Ar tikrai taip yra? Jei taip, tada visi mes prilygstame bandomosioms žiurkėms. Jei ne - tai kodėl tiek daug tų sutapimų, kurie - juos tvarkingai sudėliojus - sudaro įdealų klastos paveikslą? | Žr. filmą online | oficialus tinklapis | vikipedija.

Baraka (1992 m.) - filmas be dialogo. Jis susideda iš įvairių peizažų, bažnyčių, griuvėsių, religinių ceremonijų, ir greito tempo miestų vaizdų. Baraka parodo mums visą gamtos didybę - bei lygina ją su mūsų civilizacija, mūsų kasdienine, mechaniška rutina, su mūsų skubotu gyvenimo tempu. Čia pasakojama ne tik apie mūsų planetos bei mūsų technologiškos visuomenės skirtumų fenomeną, bet ir apie kultūrinius ir istorinius žmonijos vystymosi aspektus - pvz., yra lyginamos jakudzos tatuiruotes su Australijos aborigenų kūno tapyba. Filmas buvo nufilmuotas 152 vietovėse, 24 šalyse - pats žodis „baraka“ reiškia „palaiminimą“ keliose kalbose: ir iš tikrųjų, tai yra paprasčiausiai gražus, filosofinis filmas, reikalaujantis vos ne meditacinės būsenos, - beje, tai taip pat yra 1983 metų filmo „Koyaanisqatsi - Life Out of Balance“ (irgi stipriai rekomenduojamo!) analogija - tiesiog daugiau apgalvota ir žymiai ramesne. | Žr. filmą online | daugiau informacijos ir vaizdų iš filmo | vikipedija. Panašūs filmai: žr. čia.

Our Daily Bread (Unser täglich Brot, 2005 m.) - dar vienas dokumentinis austrų filmas, ir šį kartą vėl apie maistą - tačiau vietoj to, kad akcentuoti mūsų žemės ūkio veiklos spragas ir maisto paskirstymo problematiką, šis filmas, tyliai ir be dialogo, tik per meniškai nufilmuotus vaizdus, parodo mums visą augalinio ir gyvūninio maisto gamybos procesą. Pažiūrėjus filmą, iškyla klausimai: Ar aš tikrai noriu šio produkto? O gal reiktų maitintis ekologiškai? Vežtis maistą iš savo močiutės kaimo, ir/arba pačiam ūkininkauti?.. Filmas neduoda jokių atsakymų - kiekvienas lieka su savo asmeniniais įspūdžiais, ir turi pats nuspręsti, ko nori. | Žr. filmą online | oficialus tinklapis | vikipedija.

Samsara (2001 m.) - tai vienintelis šiame sąraše grožinis filmas, pasakojantis apie dvasinę meilės istorijos problematiką didingame ir nuostabiame Žemės kampelyje - Ladake, Himalajuose. Samsara yra ieškojimas; tai vieno vienuolio kova ir bandymas pasiekti dvasinį nušvitimą atsisakant pasaulio. Tai taip pat ir vienos moters kova už buvimą kartu su jos meile ir gyvenimu. Šis filmas yra neskubus, pilnas nuostabių vaizdų, meilės ir egzistencinio ieškojimo, jame puikiai atvaizduojama Himalajų gyventojų gyvenimo ritmas ir dvasia. Aistros čia priešpastatomos dvasiniam tobulėjimui - bet tuo pačiu metu jos suartina filmo herojus, ir suteikia prasmės jų egzistavimui. Filmo herojai šneka ladakų ir tibietiečių kalba. Filmą (tik ispanų k., deja) galite pasižiūrėti štai čia, daugiau info: žr. vikipediją.

Behind the Mask (The Story Of The People Who Risk Everything To Save Animals, 2006 m.) - dokumentinis filmas apie gyvūnų teisių aktyvistus, kurie įsilaužia į laboratorijas ir gyvūnų fermas, kad nufilmuoti visuomenei nematomus pramoninio gyvūnų išnaudojimo vaizdus. Tai - neblogas bandymas pažiūrėti į Gyvūnų Išlaisvinimo Fronto (ALF) aktyvistus, kurie dažnai vadinami teroristais - nors nėra nužudę nė vieno žmogaus, - iš jų pačių taško. Filme nemažai pasakojama apie gerai žinomus gyvūnų teisių judėjime aktyvistus, dalis kurių buvo įkalinta už tiesioginius ALF veiksmus. Pvz., yra pasakojama Jill Phipps istorija, kai ši mergina žuvo, jai nukritus po sunkvežimio ratais per protestą prieš žiaurias gyvūnų transportavimo sąlygas, - filme šios merginos motina sako: „Jie vadina mus teroristais, bet realybė yra ta, kad per tuos visus metus 4 gyvūnų teisių aktyvistai buvo užmušti per protestus.“ Laikraštis ir naujienų portalas „The Calcutta Telegraph“ įvardino šį filmą kaip „ypatingą“ ir kad „nepaisant to, ką žmonės galėtų galvoti apie ALF ir jų taktikas, filmas yra vertas žiūrėjimo." | Trailer'is | oficialus tinklapis | vikipedija.

Supersize Me (2004 m.) - pakankamai gerai žinomas dokumentinis filmas apie greitą maistą, jo reklamą ir įtaką mūsų organizmui. Morgan Spurlock, filmo kūrėjas ir pagrindinis jo herojus, paaukojo filmui 30 savo gyvenimo dienų, per kurias jis maitinosi išskirtinai maistu, kurį galima nusipirkti McDonald's greito maisto restoranuose. Filmas dokumentuoja drastiškus tokios gyvensenos padarinius filmo herojaus fizinei ir psichinei sveikatai, o taip pat analizuoja korporacinės greito maisto pramonės įtaką visuomenės mitybos įpročiams, ir pasakoja, pvz., kaip greito maisto verslas bando pritraukti žmones - ypatingai vaikus - pas save ir pripratinti juos prie žalingos, nepilnavertiškos mitybos - vardan savo pelno. Jei dar nežiūrėjote - pažiūrėkite: šmaikštus ir tikslus filmas. | Žr.filmą online | vikipedija.

***

^{paveiksliukai: sąžiningo naudojimo (detaliau: žr. čia)}

Dziļi zem Alpu pakājes pie Šveices un Francijas robežas jau pāris gadus enerģiski rosās simtiem cilvēku. Elle tā gluži nav. Arī līdz debesīm tālu. Taču tieši šajā ar 50-170 metru dziļu zemes kārtu apklātajā alā, netālu no Ženēvas Eiropas valstu zinātnieki kopīgā projektā meklēs Dievu.

Tas būs viens no apjomīgākajiem fizikas eksperimentiem pasaules vēsturē, pētnieki plāno iegūt atbildi uz jautājumu, vai teorija par Visuma dzimšanu Lielā sprādziena rezultātā ir pareiza, un tas noteikti būs arī visbīstamākais eksperiments ko cilvēce līdz šim pieredzējusi.

Projekta, ko pats CERN dēvē par LHC darba uzdevums būs brīvu protonu vai svina atomu kodolu paātrināšana, lai tie neiedomājamā ātrumā un ar milzīgu enerģiju sadurtos un laboratorijas eksperimenta mērogā izraisītu kvantu fizikas notikumus, kurus Visums piedzīvoja niecīgu brīdi pēc hipotētiskā Lielā sprādziena – t.s. hadronu ērā. Taču laboratorijas ierīce ir 27 kilometrus gara un enerģija, ar kādu divas elementārdaļiņu plūsmas saskriesies, būs nepieredzēti augsta.

CERN jau ir pazīstams ar to ka vienmēr panāk savu. Pirms 15 gadiem CERN radīja World Wide Web lai iegūtu bezmaksas vidi savu eksperimentu aprēķinu izskaitļošanai. Tagad viņi strādā pie līdzīga projekta ar nosaukumu GRID, kas saslēgs kopā pilnīgi visu pasaules datoru jaudu.

CERN eksperimentu pretinieki neizslēdz iespēju, ka nekontrolējami augstas enerģijas procesi dos grūdienu notikumiem, kas iznīcinās visu planētu. Kā bīstamākais scenārijs tiek minēta mazu melno caurumu rašanās. Pēc slavenā zinātnieka Stīvena Viljamsa Hokinga jau 70-tajos gados izstrādātas teorijas Melno cauruma robežu sauc par notikumu horizontu, un Hokings atklāja, ka notikumu horizonts var tikai kļūt lielāks vai saglabāties tāds pats, nekad ne samazināties. Tas nozīmē, ka, savienojoties diviem melnajiem caurumiem, galarezultātā radītajam melnajam caurumam būs lielāks notikumu horizonts kā abiem iepriekšējiem kopā. Virzoties pēc šāda scenārija CERN radītu neiespējami kontrolējamu enerģijas lādīnu kas spētu atstāt neizdzēšamu iespaidu uz mūsu planētu.

Stīvens Viljams Hokings ir viens no pasaules izcilākajiem zinātniekiem teorētiskajā fizikā un matemātikā. Viņš īpaši pievērsies laika un telpas īpašībām, kā arī laiktelpas neregularitātēm, ko dēvē par singularitātēm. Fizikā Stīvens Hokings pārsvarā nodarbojas ar teorētisko kosmoloģiju un kvantu gravitāciju. Būtiski ir viņa ieguldījumi melno caurumu izpētē un termodinamikā. Zinātnieks radīja pirmās melno caurumu kā arī singularitāšu teorijas, kuras joprojām aktīvi studē un papildina ar jauniem atklājumiem.

Hokings ļoti daudz pētījis singularitātes - laiktelpas vietas, kurās nedarbojas klasiskie fizikas likumi. Visplašāk pazīstamākais singularitātes veids ir melnie caurumi. Lielākā daļa no tā, kas zināms par laiktelpu, saistīta ar relativitātes teoriju, ko XX gadsimta sākumā izvirzīja Alberts Einšteins. XX gs. 60-to gadu beigās Hokings pierādīja, ka tad, ja relativitātes teorija ir patiesa, Lielā Sprādziena brīdī visam būu jāsākas ar singularitāti.

CERN eksperiments būtībā ir šādas singularitātes radīšana uz zemes un nevienam ieskaitot pašus CERN zinātniekus nav īsti skaidri zināms kas notiks radot šādus procesus uz zemes. Singularitāte spēj pavērst citā virzienā ne tikai visus mums zināmos fizikas likumus, bet arī likt matērijai zaudēt savu formu radot.... tēlaini izsakoties... NEKO. Tādējādies tiks atdzīvināta lielā sprādziena teorētiskā vide kad no NEKĀ radās KAUTKAS, un otrādi.

Nav arī skaidrs kas notiks ja zinātniekiem neizdosies pierādīt savu versiju.

Ilgonis Vilks, LU astronoms - "Zinātnē nemaz nav alternatīvas Lielā sprādziena teorijai. Bet reliģiozos cilvēkus īsti nevarēs pārliecināt, jo kreacionistiem jau tagad ir spēcīgs arguments, ka Dievs radīja zemi ar visiem dinozauru kauliem. Tad viņi var to pagriezt arī tā, ka Dievs radījis elementārdaļiņas, lai zinātniekiem ir ar ko ņemties. Vārdu sakot, lai ko arī zinātnieki atklātu, viņi var teikt, ka viss notiek pēc dievišķā plāna."

Juris Rubenis, Rīgas Lutera draudzes mācītājs - "Zinātne var atbildēt uz jautājumu: "kā?", bet nevar atbildēt uz jautājumu: "kāpēc?" Turklāt cilvēce visu laiku uzkrāj jaunas zināšanas. Mēs nereti pasmaidām par to, ko cilvēki domāja pirms 20 gadiem. Kurš var pateikt, ka pēc 20 gadiem mums nešķitīs smieklīgi šodienas apgalvojumi? Pagājušā gadsimta sākumā daži zinātnieki teica, ka gandrīz viss iespējamais jau ir atklāts, taču pēc tam radās daudzas jaunas zinātnes disciplīnas. Jo vairāk tuvojamies atbildēm uz jautājumiem, jo vairāk saredzam to kompleksumu. Vēsturiski visproduktīvākie laikmeti bijuši tad, kad zinātne un reliģija sadarbojusies. Tās pēc būtības papildina vienu otru. Lielākās dumjības sākas, kad kāds mācītājs sāk kritizēt fiziku vai zinātnieks reliģiju."

Rakstā izmantoti materiāli no :

http://diena.lv/lat/arhiivs/fokuss/dieva_mekleejumos

http://datuve.lv/raksts/1772/CERN_radija_internetu_bistamu_eksperimentu_aprekiniem

http://en.wikipedia.org/wiki/CERN

http://lv.wikipedia.org/wiki/Stīvens_Hokings

http://en.wikipedia.org/wiki/Large_Hadron_Collider

Linuxisti, tāpat kā Mac mīļotāji, sevi nostāda kā pārāku sugu. Pierasta lieta.

Avots: senteevs.lv

http://stanislauskostka.com/newenglish/pastorsmessage.html

Arkivyskupijos arkivyskupas Raymond L. Burke su juo kariauja jau daugiau nei porą metų, siekdamas ir ekskomunikuoti, kad neleido susidoroti su parapija, t.y. nusavinti bažnyčią, kurią lenkų imigrantai XIX a. pasistatė už savo lėšas, ir ją parduoti, kad galėtų susimokėti skolas, reikalavo dalyvauti teisme, kuriame būtų pašalintas iš kunigų luomo, o kai prieš keletą dienų kun. Marekas per spaudos konferenciją atsisakė bylinėtis, užvakar (kovo 7) arkivyskupas paskelbė extra-judicial dokumentą, kuriame išvardija visą eilę kun. Mareko kalčių, kurios, jo įsitikinimu, šaukiasi bausmės

žr. dokumentą:

http://www.stlouisreview.com/article.php?id=14938

Nuoroda į t. Mareko press konferenciją ir susijusius tekstus, kuriuose diskutuojama arkivyskupo Burke tėvui Marekui iškelta byla kaip RKB autoritarizmo ir tribalizmo išraiška:

http://reform-network.net/?p=1469

" Bolja je zloća muška nego dobrota ženska; od žene potječe sramota i ruglo."

Knjiga Sirahova* 42,14

Najveći biblijski prorok Izajia o ženama:

Bezvlađe u Jeruzalemu
"Deran tlači narod moj i žene njime vladaju."

Prigovor ženama
I reče Jahve: "Što se to ohole kćeri sionske te ispružena vrata hode, okolo okom namiguju, koracima sitnim koracaju, grivnama na nozi zveckaju? Oćelavit će Gospod tjeme kćeri sionskih, obnažit će Jahve golotinju njihovu." U onaj će dan Gospod strgnuti sve čime se ona ponosi: ukosnice i mjesečiće, naušnice, narukvice i koprene, poveze, lančiće, pojaseve, bočice s miomirisima i privjese, prstenje i nosne prstenove, skupocjene haljine i plašteve, prijevjese i torbice, zrcala i košuljice, povezače i rupce. Mjesto miomirisa, smrad; mjesto pojasa, konopac; mjesto kovrča, tjeme obrijano; mjesto gizdave halje, kostrijet; mjesto ljepote, žig.
Jeruzalemske udovice
Muževi tvoji od mača će pasti, junaci tvoji u kreševu. Vrata će tvoja kukat' i tugovati, na zemlji ćeš sjedit' napuštena. sedam će se žena jagmiti za jednoga čovjeka - u dan onaj: "Svoj ćemo kruh jesti," reći će, "i u halje se svoje oblačiti, daj nam samo da tvoje nosimo ime, skini sa nas svu sramotu našu."
Izaija 3,12-25

PJESMA O VRSNOJ ŽENI
Izreke 31,10

Teolozi često kontriraju tvrdnju da je žena ponižena u Bibliji, navodeći sljedeće stihove "pohvale radinoj ženi":

Tko će naći ženu vrsnu?
(valjda je to jako teško, vrsnih muškaraca ima posvuda, ali vrsna žena...)
- Pribavlja vunu i lan i vješto radi rukama marnim.
- Ona je kao lađa trgovačka: izdaleka donosi kruh svoj.
- Još za noći ona ustaje, hrani svoje ukućane i određuje posao sluškinjama svojim.
- Opazi li polje, kupi ga; plodom svojih ruku sadi vinograd.
- Opasuje snagom bedra svoja i živo miče rukama.
- Vidi kako joj posao napreduje: noću joj se ne gasi svjetiljka.
- Rukama se maša preslice i prstima drži vreteno.
- Sama sebi šije pokrivače, odijeva se lanom i purpurom.
- Platno tka i prodaje ga i pojase daje trgovcu.
- Sinovi njezini podižu se i sretnom je nazivaju
(Vrsna žena rađa sinove, a ne kćeri.)

Ali nikada ne navode zadnji stih, koji spominje čime se "bavi" njezin suprug dok se vrsna žena danonoćno pretrgava od svih mogućih poslova:
Muž joj je slavan na Vratima, gdje SJEDI sa starješinama zemaljskim.

Pozitivni ženski likovi?
Bibliolatri vole navoditi neke biblijske žene, koje su navodno primjeri ravnopravnosti žena i muškaraca:
Hanna - služavka; htjela je biti trudna.
Ruta - rodila slavnog sina Solomona (dobar stroj za rađanje sinova).
Miriam - nije ništa prorokovala, samo je udarila u svoj bubanj i pjevala; a bog Jahve ju zarazio neizlječivom i sramotnom leprom radi opravdane kritike Mojsija.
Sara - je pokorno zvala muža Abrahama svojim gospodarem, i nagovorila ga da protjera drugu ženu sa sinom u pustinju, jer je željela da sve naslijedi njezin sin.
Debora - bijaše sutkinja, ali nije se ničime isticala. Nije bila nikakav vojskovođa, samo je jednom vojskovođi dala savjet.
Esterina - uloga je nalikovala junakinji kakve sapunice, radije nego vođe svog naroda.
Naomi - nije prodavala samo nekretnine, već i Rutu.
Marija, Lazarova sestra - svojom kosom briše Isusove noge polivene pre-dragocjenom svetom mašću.
Marija - je tek poslušna utroba za rođenje sina Isusa
I to je to.

Sljedeći ženski likovi nisu tako "bezazleni":
Saloma - zbog neuzvraćene ljubavi, zatražila je i dobila odsječenu glavu Ivana Krstitelja na pladnju.
Delila - prijevarno izručila supruga Samsona neprijateljima u ropstvo, sljepoću i smrt.
Nepoznata žena - je ubila klinom kroz glavu generala u bijegu, ali nije odlučila o ishodu bitke kao npr. Samson sa svojom čeljusti od magarca.
Eva - je unijela grijeh radi kojega svi umiremo/prokleti smo od rođenja, pa nam je muškarac Isus morao otvoriti vrata u Raj (samo ako ga priznamo).

Fatalna udovica Sara i njezinih 7 muževa

Sari, kćeri Raguelovoj, u Ekbatani Medijskoj, dogodi se te je izruži jedna sluškinja njezina oca zbog toga što je sedam muževa za koje Sara bijaše pošla pakosni zloduh Asmodej ubio prije nego što su ušli k njoj. Reče joj ona sluškinja:
"Jest, ubijaš svoje muževe! Sedam si ih imala, a ne bijaše ti sreće ni s jednim. Zašto nas kažnjavaš? Ako su umrli, poteci za njima! Nikad mi ne vidjele ni tvoga sina ni tvoje kćeri!" Kad je Sara to čula, veoma se ražalostila. Plačući je otišla u očevu sobu, u nakani da se objesi.
Ali onda, promislivši, reče u sebi: "Zar da mi oca kude i da mu predbacuju: 'Imao si jedinu, ljubljenu, kćer, pa ti se, na nesreću, i ona objesila.' Starog bih oca svoga rastužila i gurnula u carstvo mrtvih. Ne, neću se objesiti: bolje mi je moliti Boga da mi udijeli smrt da nikad više ne čujem ovakvih uvreda."

Ova pričica sugerira da u udovice ulaze fatalni demoni koji ubijaju njihove muževe. Iako je Sara odlučila da se NE objesi, poruka je jasna.

Poligamija + mnoštvo ljubavnica
U Bibliji se spominju razni "slavni sveti muškarci" koji imaju mnoštvo ljubavnica i supruga, kao da je to najnormalnija stvar na svijetu. Nigdje se to ne osuđuje. Solomon npr. ima 700 žena i 300 ljubavnica - prilježnica. Možemo samo zamisliti kakva je kvaliteta emocionalnog-društvenog-seksualnog života žena u takvim brakovima. Kao što se opisuje u Knjizi Postanka (21,10), ljubavnica se može otpustiti kada više nije potrebna, a kada supruga dosadi, nabavi se još jedna ili otjera stara. Abraham je imao dvije ljubavnice (konkubine); Gideon: barem 1; David: mnogo; Nahor: 1; Jakob: 1; Elifaz: 1; Gideon: 1; Kaleb: 2; Manaše: 1; Saul: 1; David: barem 10; Rehoboam: 60; Solomon: 300; neidentificiran Levit: 1; Belšazar: više od jedne.

Spaljivanje djevojaka

Kćer kao žrtva paljenica za uspješan ratni pohod

"I Jiftah se zavjetova Jahvi: Ako mi predaš u ruke Amonce, tko prvi iziđe na vrata moje kuće u susret meni kada se budem vraćao kao pobjednik iz boja s Amoncima bit će Jahvin i njega ću prinijeti kao paljenicu."
Knjiga o sucima 11,39

I tako je Jiftahu izašla u susret kćer i on ju je spalio na žrtveniku, a bog ga nagrađuje tako što postaje slavan sudac u Izraelu.

" Ako se kći kojeg svećenika oskvrne podavši se javnom bludništvu, ona oca svoga skvrne, pa se mora na vatri spaliti."
Levitski zakoni 21,9

Dakle djevojka se ne spaljuje da bi se "očistila od svojih grijeha i tako otišla u raj" (formulacija milostive Inkvizicije prema naputcima iz Novog Zavjeta). Ona se mora spaliti zato da se spere ljaga sa ugleda njezinog oca. Nije ju dobro čuvao, pa se odmah odala bludništvu. Spaljivanjem te djevojke, njezin otac se oslobađa od javne sramote. Djevojka je u cijeloj priči nijema mumija bez ikakvog prava, duše i života.

Spali obje žene, i kćer i njezinu majku, jer ih je oženio isti muškarac
Čovjek koji se oženi kćerju i njezinom majkom - krajnja je to pokvarenost! - neka se u vatri spali i on i one, da među vama ne bude pokvarenosti.
Levitski 20, 14

Muškarac je u to doba imao apsolutnu moć. Žene su im se morale pokoravati ili bi protiv njih iznio kakvu optužbu i na sudu ne bi imale nikakve šanse. Biblija strogo propisuje da se u ovakvom slučaju spale svo troje: muškarac, kćer i njezina majka. Vjerojatno živi, na lomači... Milostivi Bog nije mogao izmisliti neki blaži zakon? Npr. da se brak poništi. Zar nije KRAJNJA BIBLIJSKA POKVARENOST donositi propise o spaljivanju živih ljudi?

Neka se mlada trudnica spali!

"Tvoja nevjesta Tamara odala se bludništvu; čak je u bludničenju i začela." "Izvedite je", naredi Juda, "pa neka se SPALI !"
Post. 38,24

Apologeti koji napadaju ovaj sajt, posprdno tvrde da su "ovi citati iščupani iz konteksta". Kakav uopće kontekst biblijske naredbe da se spaljuju mlade trudnice može biti koji bi to opravdavao?
Nakon što je Juda naredio da se trudnica koja je začela izvan braka spali, narod ju "izvodi" - u očitoj nakani da je "po božjim naputcima iz Svete Knjige kazni" za njezin grijeh. Ali sirota osuđenica na smrt u vatri ima dokaz da je to dijete napravio upravo onaj koji ju je prokazao. Onda se Juda predomislio i odlučio poštedjeti je užasne smrti.

Dok su je izvodili, ona poruči svekru: "Začela sam po čovjeku čije je ovo." Još doda: "Vidi čiji je ovaj pečatnjak o vrpci i ovaj štap!" Juda ih prepozna pa reče: "Ona je pravednija nego ja, koji joj nisam dao svoga sina Šelu." Ali više s njom nije imao posla.

U nastavku priče, "poučno" se opisuje postupak utvrđivanja koji je sin od dvojice blizanaca prvijenac. To je izuzetno važno Jahvi, jer će to dijete biti posvećeno Njemu Bogu Stvoritelju. U tu svrhu babica veže konac za ručicu koja se prva promolila iz majčinog tijela.

Kad joj je došlo vrijeme da rodi, pokaže se da nosi blizance. Dok je rađala, jedan od njih pruži ruku van. Nato babica priveže za njegovu ruku crven konac govoreći: "Ovaj je izišao prvi." Ali baš tada on uvuče ruku te iziđe njegov brat. A ona reče: "Kakav li proder napravi!" Stoga mu nadjenu ime Peres. Poslije iziđe njegov brat koji je oko ruke imao crveni konac. Njemu dadoše ime Zerah.

Ubij vješticu!

Ne dopuštaj da vračarica živi!
Knjiga Izlaska 22,17

Spas od grijeha dolazi kroz oganj!
Onaj će Dan pokazati jer će se u ognju očitovati. I kakvo je čije djelo, oganj će iskušati. (14) Ostane li djelo, primit će plaću onaj tko ga je nazidao. (15) Izgori li čije djelo, taj će štetovati; ipak, on će se sam spasiti, ali kao kroz oganj.
1 Korinćanima 3,15

Posijeci i u vatru baci!
Već je sjekira položena na korijen stablima: svako dakle stablo koje ne donosi dobra roda siječe se i u oganj baca.
Luka 3,9

U žarki oganj one koji se ne pokoravaju Isusovim evanđeljima !
...kad se Gospodin Isus objavi s nama, zajedno s anđelima svoje moći, u ognju žarkome i osveti se onima koji ne poznaju Boga i ne pokoravaju se evanđelju Gospodina našega Isusa.
2 Solunjanima 1,8

Evo gdje je kršćanska "Sveta" Inkvizicija našla pravila i naloge za spaljivanje vještica* - u Bibliji! O kažnjavanju sinova svećenika niti riječi. Muškarci mogu imati i ljubavnice i mnoštvo supruga. Zar je moguće da se u "Svetoj knjizi" nalazi tekst kojim se naređuje spaljivanje mlade trudnice samo zato jer je vodila ljubav, a nije udata? Ili zato jer se bavila proricanjem i ljekovitim napitcima? Bolje provjerite sami. Možda sam to izmislio, "jer sam na strani zla i mrzim kršćane"?
'Sveta' Inkvizicija je očito pobožno doslovce slijedila naputke iz Svetoga Pisma. Ne radi se o "pogrešnom razumijevanju nesavjesnih pojedinaca" nego striktnom pridržavanju onoga "što je Bog naredio, a proroci zapisali" u Bibliji. Je li Bog zaista naredio spaljivanje djevojaka? Je li Biblija zaista preslika Božanske Objave ili baljezganje sadističkih primitivaca? Kada bi ostatak Biblije bio prepun hvalospjeva ženama (a nije), samo ovo "pravilo" bi bilo dovoljno da svo "dobro" ove knjige padne u vodu.

Kako objasniti sljedeće Isusove riječi u svjetlu Zakona o spaljivanju trudnica, ubijanju vračarica i naputaka Proroka za spaljivanje živih djevojaka uhvaćenih u seksu?

"Ne mislite da sam došao dokinuti Zakon ili Proroke. Nisam došao dokinuti, nego ispuniti. Zaista, kažem vam, dok ne prođe nebo i zemlja, ne, ni jedno slovce, ni jedan potezić iz Zakona neće proći, dok se sve ne zbude. (19) Tko dakle ukine jednu od tih, pa i najmanjih zapovijedi i tako nauči ljude, najmanji će biti u kraljevstvu nebeskom. A tko ih bude vršio i druge učio, taj će biti velik u kraljevstvu nebeskom."
(Mt 5,17)

Ne samo da Isus nije dovodio u pitanje NITI JEDAN propis iz Zakona tj. naredbi navedenih u Starom zavjetu. On fanatično galami da se čak niti jedan zarez niti slovce ne smiju dovesti u pitanje, a kamoli neki od Zakona poput ovoga o spaljivanju djevojaka za tako nedužne stvari kao što je malo ljubavne igre ili gatanje. Epizoda o Isusovom spašavanju bludnice od kamenovanja - "Neka prvi baci kamen onaj koji je bez grijeha " - dokazan je falsifikat koji je dopisan stoljećima kasnije, ne bi li se lik Isusa nekako prikazao milosrdnijim nego što je bio.

Procjene oko toga koliko je nevinih žena mučila i živih spalila kršćanska inkvizicija tijekom 250 godina, kreću se od 200.000 do 2 milijuna ! Kalvin kaže: "Biblija nas uči da postoje vještice i da ih treba ubiti ... ovaj Božji zakon je univerzalni zakon." Martin Luter je vjerovao da vještice treba spaljivati i ako nikome nisu učinile nikakva zna . dovoljno je što su potpisale pakt s đavolom.
Na zahtjev dvojice inkvizitora, profesora teologije/redovnika sa Univerziteta u Koelnu, Heinricha Kramera i Jacoba Sprengera, papa Inoćencije VIII u prvoj godini svojeg pontifikata, 1484., izdaje bullu "Summis Desiderantes Affectibus", ili čuvenu vještičju bullu, koja osuđuje vještice i naređuje njihov progon:

"Inoćencije, Biskup, sluga slugu Božjih, za vječno pamćenje. S najiskrenijom brigom, i u skladu sa zahtjevom Našeg apostolstva, a sa željom da katolička vjera u ovaj naš dan raste i posvuda se širi, a da se sva heretička iskvarenost protjera izvan granica vjere, Mi sa radošću potvrđujemo i odobravamo sredstva i metode za ostvarivanje naše pobožne želje..."

Nedavno je došlo do Naših ušiju, nemalo nas gorko ražalostivši, da su u nekim dijecezama ...mnoge osobe ... prepustile se đavolima, inkubusima i sakubusima ... i skrenuli od Katoličke vjere ... ubijale novorođenčad još u utrobama majki kao i mladunčad stoke, uništavali prinose, vinograde, voćke, kukuruz, pšenicu, ... nanosili velike boli ljudima i stoci ... sprečavale muškarce u spolnom činu i žene u rađanju i najgore od svega, odricali su se od Vjere koja je njihova po sakramentu svetog krštenja.
Naši dragi sinovi Henry Kramer i James Sprenger, profesori teologije, Inkvizitori ... premda ovlašteni ... neki klerici su sramotno negirali da se te gnjusobe čine na njihovim teritorijima ...
Stoga Mi kao našu dužnost ... želimo otkloniti sve prepreke za obavljanje dobrog djela naših inkvizitora ... da primijene snažan lijek protiv te bolesti hereze i drugih zala koja uništavaju mnoge duše ... Našim apostolskim autoritetom Mi proglašavamo da spomenuti inkvizitori imaju ovlasti pravednoj korekciji, zatvaranju i kažnjavanju svake osobe, bez ograničenja.

Non obstantibus ... Neka se stoga nitko ne protivi ... Ali ako se itko usudi tako učiniti, što je Bog zabranio, neka znade da će na njega pasti gnjev Svemogućega Boga, i blaženih Apostola Petra i Pavla.

U Rimu, u Sv. Petru, 9.12. godine gospodnje 1484., u prvog godini Našega pontifikata.
"The Geography of Witchcraft," od Montague Summers, pp. 533-6 (Kegan Paul).

On imenuje 2 inkvizitora Jakob Sprenger i Heinrich Kramer-a, dominikanske redovnike. Godine 1487. oni izdaju sramotnu knjigu užasa Malleus Maleficarum (Malj vještica) gdje citiraju i "Anđeoskog Doktora" Svetog Tomu Akvinskog (1225-1274), koji je nevjeru u vještice nazivao grijehom ateizma. Tu je i slavna izjava: Haereses est maxima opera maleficarum non credere ("Ne vjerovati u vještičarstvo je najveća od svih hereza."). Ubrzo se prešlo na torture kao metode iznuđivanja priznanja... Crkva se još nije ispričala za taj ogroman zločin.
Interesantno je kako crkveni apologeti pokušavaju sprati tu ljagu. Tvrde da je Inkvizicija "samo davala svoje mišljenje" o tome je li netko heretik/vještica ili nije, a onda su "surove svjetovne vlasti izvodile egzekuciju". Je li kriv krvnik ili onaj tko ima moć narediti mu smaknuće?

Biblijska pravila za silovanje

A.) Silovanje djevice
" Ako čovjek naiđe na mladu djevicu koja nije zaručena te je pograbi i s njom legne, pa budu uhvaćeni na djelu, (29) tada čovjek koji je s njom ležao neka djevojčinu ocu dade pedeset srebrnika. A budući da ju je oskvrnuo, neka je uzme za ženu da je ne može pustiti dok je živ. "
Ponovljeni zakon (22,22-28)

Kakva je to pravda - siluj ako ti se djevica svidi, pa ju otkupi i oženi
Skrnavljene se odnosi na "vlasništvo oca". Djevojčin otac je ponižen, pa mu treba platiti za bruku i nelagodu.

B.) Silovanje udate u muževoj kući
" Ako se koji čovjek zateče gdje leži sa ženom udatom za drugoga, neka oboje - i čovjek koji je ležao sa ženom i sama žena - budu smaknuti."

C.) Silovanje zaručene negdje u gradu
" Ako mladu djevicu zaručenu za nekoga u gradu sretne drugi čovjek i s njom legne, (24) oboje ih dovedite vratima toga grada pa ih kamenjem zasipljite dok ne umru: djevojku što nije zvala u pomoć u gradu, a čovjeka što je oskvrnuo ženu bližnjega svoga. "
Pnz 22,23

Zato što se nije čulo njeno zapomaganje, treba je ubiti kamenovanjem. Ako joj je silovatelj stavio nož pod grlo da ne viče, također je treba ubiti. Silovatelj se kažnjava ne zato što je nanio zlo ženi, već što je oštetio ponos muškarcu, njezinom zaručniku. Ako ga uhvate, naravno. Ali kako će ga uhvatiti i kazniti za taj čin? Ako žrtva silovanja to prizna, ili otkrije počinitelja, bit će kamenovana (jer nitko nije čuo njezino zapomaganje).

D.) Silovanje zaručene u polju
" Ako čovjek u polju naiđe na zaručenu djevojku i silom legne s njom, onda neka se pogubi samo taj što je s njom legao; On ju je zatekao u polju; i premda je zaručena djevojka zapomagala, nije bilo nikoga da joj priskoči u pomoć. "

Kao da gornja pravila nisu bila dovoljno podla, pod naslovom:

Ćudoredni zakoni

u Svetom Pismu čitamo i ovo:

"Ako tko zavede djevojku koja nije zaručena i s njom legne, neka za nju dadne ženidbenu procjenu i uzme je za ženu. Ako njezin otac odbije da mu je dadne, zavodnik mora odmjeriti srebra u vrijednosti ženidbene procjene za djevojku.

Jeste li dobro pročitali ovo što tu piše? Čitate li Bibliju trezveno i promišljeno? U slučaju da zavodniku djevojčin otac neda svoju privolu za ženidbu (bez te privole djevojka se ne može udati!), zavodnik plaća srebrom za svoje zadovoljstvo "što ju je zaveo i s njom legao", i ide dalje, a otac zadovoljno broji srebrne novčiće i čeka sljedećeg zavodnika od kojeg će naplatiti uslugu.

Knjiga brojeva 30,3-16
Svaki zavjet ili zakletva žene ne vrijede ako ih ne dozvoli ili ne poništi prvo njen otac, a onda muž.

"Kada tko uzme ženu i s njome postupi kao muž, a potom na njoj otkrije što ružno te ona više ne nalazi milosti u njegovim očima i on joj napiše otpusno pismo, uruči joj ga i potjera je iz svoje kuće, a ona izađe iz njegove kuće, ode i pođe za drugoga pa omrzne i tome drugomu te joj i on napiše otpusno pismo, uruči joj ga i otjera je iz svoje kuće - ili pak umre taj koji ju je drugi uzeo - tada je, pošto se tako oskvrnula, ne može opet uzeti za ženu onaj prvi muž koji je bijaše otpustio. "

Postupak sa zarobljenicama

Kad odeš u rat na svoje neprijatelje pa ih Jahve, Bog tvoj, preda u ruke tvoje te ih zarobiš, ako među zarobljenicima opaziš lijepu ženu i u nju se zagledaš, možeš je uzeti za ženu. Dovedi je svojoj kući pa neka obrije glavu, obreže nokte i odbaci haljine u kojima je zarobljena. Neka provede mjesec dana u tvome domu oplakujući svoga oca i svoju majku. Poslije toga možeš joj pristupiti kao muž i neka ti postane ženom. Ako ti poslije ne bi bila po volji, pusti je kuda joj drago. Za novac je ne smiješ prodati niti s njom postupiti kao s ropkinjom jer ti je bila žena.

Kako sramotno postupanje sa ženama čije obitelji su zarobljene ili stradale u ratu. Nema pravila o tome što učiniti sa ženinom djecom ili bližnjima (čemu taj nevažni detalj), ali precizno se navodi da se mora ošišati, skinuti dogola, a kasnije se smije silovati. Ako mu nakon toga nije po volji, vojnik je može otjerati "kud god joj drago". Jedina biblijska milost izražena je time da je ne smije prodati za novac u robove, kao kakav odbačeni predmet, jer je zadovoljio svoju pohotu na njoj, pa to ne bi bilo u redu.
Kako apologeti tumače ovaj odlomak?

- "šišanje se obavlja zbog zdravstvenih razloga,
- pravilo se odnosi na obostrano zaljubljeni par mladih koji želi stupiti u sveti brak,
- skidanje do gola je ustvari preteča odijevanja sirote žene u nove haljine nakon relaksirajuće kupke,
- dozvoljen je rastanak, ako ne odgovaraju jedno drugome,
- izražava se bezgranična sloboda kretanja svih žena,
- zadnje pravilo je očiti signal da Biblija želi ukinuti ropstvo."

Tako otprilike izgledaju ljigava apologetska prenemaganja u pokušaju da se nešto u Bibliji što je očito odvratno, prikaže kao vrhunska pravednost i mudrost.

Križ je za kršćane simbol muke kojom je Isus otkupio sve naše grijehe, uključujući istočni. Na godišnjicu pada Vukovara ističu se slike ruševina. Kužite analogiju? Možda djeluje morbidno, ali simbolika je na mjestu. Križ je trivijalan simbol pa nije čudo da se svugdje ponavlja. Križ je i simbol zbrajanja u matematici. Pa radi se o dvije crte jedna preko druge. Nije teško zamisliti da se više od jednog čovjeka sjeti to napraviti. Simboli se preklapaju, nema tu nikakve urote.

Naravno, u komentarima se rasplela diskusija o grijesima Crkve koji sa temom posta nemaju veze. Od svega mi je u oči najviše upao odgovor blogera koji proglašava nekršćane neupućenima i informira nas o svojoj pripadnostima BBB-ima. Koja je, složit ćete se, od presudne važnosti za temu, jer jedna od njihovih pjesama kaže da su "čuvari katoličke Crkve". Čuvari koji ju čuvaju "kolcem, lancem i bokserom u glavu", sve redom kršćanskim metodama, ljubeći Isusa i njegovo okretanje drugog obraza. Po kojem bi ga bez pardona odalamili da slučajno navija za Hajduk.

Idem se onda i ja malo osvrnuti na Crkvu i Isusovu požrtvovnost simboliziranu križem. Crkva je sama sebe prozvala ekskluzivnim koncesionarom oprosta grijeha, nešto kao donedavni monopol domaćeg telekoma. Ne krstite li se, službeno Isus vaše grijehe nije otkupio, a kako vam se istočni grijeh ne može oprostiti, sve da i nemate pojma što je to, slijedi vam pakao. Radilo se o oprostu ili fiksnoj telefonskoj mreži, Provider je samo jedan. Vjerujem da biste se kao Aboridžin nemalo iznenadili kada vam pred posljednjim sudom netko kaže,
"žao nam je, niste se krstili."
"nisam se kršst? što se nisam?"
"krstili. krivi ste za istočni grijeh. to je smrtni grijeh."
"ali ja sam živio na zapadu!"
"nema to veze, to su vaši preci napravili."
"duh mučbur, praotac mora i oblaka? ne bi on nikad!"
"ne on, nego eva."
"koja eva?"
"ona s jabukom."
"dobro, nema veze. možemo se dogovoriti nekako?"
"kod nas ste gotovi, čekaju vas dolje u paklu."
"čemu?"

Mislim da nebeska vrata po tumačenju Crkve izgledaju otprilike kao granična kontrola u zračnoj luci. S lijeve strane natpis EU (kršćani) i red u kojem stoje fini pravovjerni ljudi i prolaze kao na traci. S desne, "non-EU" i red u kojem stoje prljavi krivovjernici koje pregledavaju svakoga po minimalno pola sata. Kada već nekršćane na Zemlji gledaju ispod oka, zašto ne i na nebu? Vjerojatno je Isus to malo drugačije zamislio kada je rekao da otkupljuje sve naše grijehe. Trebao se konzultirati s pravnikom, očito nije dovoljno strogo definirao na koga se to odnosi.

Pogledamo li širu sliku, takvo razmišljanje zapravo ima smisla. Ako ste kršćanin, čitav život podržavate i financirate instituciju Crkve. To vam je nešto kao uplaćivanje u mirovinski fond kroz doprinose. Na mirovinu (raj) imate pravo samo ako ste uredno podmirivali svoje obaveze. Nemate li mirovinu, a prestari ste da bi radili, kopate po kontejnerima (pakao). Ili vas krovna institucija opljačka i prevari pa nemate pravo ni na što iako ste bili dobri i poslušni čitavo vrijeme. Naime, dovoljno je da se rastanete od muža koji tuče vas i vaše dijete i ekskomunicirani ste. Ako niste M.P. Thompson, naravno, koji se može crkveno razvesti preko veze bez posebnog razloga. Isus vas nikada ne ostavlja, ali Crkva to može bez pardona. Na njegovim načelima. I tako je jedna naša u medijima opjevana kršćanka živjela svoj život u vjeri, voljela muža, rađala djecu i prenosila vjeru na nova pokoljenja, da bi zatim pravo na raj izgubila rastavom i na instant lutriji dobila jednosmjernu kartu za pakao kada ju je njezin muž ubio kao psa. Muž kojeg će u zatvoru svećenik ispovjediti i tako mu s pozicije nebeske ambasade ponovno izdati zelenu kartu za Republiku Nebesku.

Dėl lietuvių bažnyčios New Yorke spausk http://www.alietuvis.com/

 Apie kitus pasmerktus maldos namus: http://www.nypost.com/seven/01062008/news/regionalnews/due_to_ex_spire_678140.htm?page=0    

Bostono katalikų aktyvistai už savo parapijų bažnyčių išsaugojimą prieš Katalikų Bažnyčios hierarchus:

 http://www.sensusfidelium.org/index.html

http://www.we-are-church.org/int/pdfs/KerkEnAmbt/Kerk_en_ambt-en.pdf

Tai - chroniškas neklystamumas. Šią diagnozę man padėjo atskleisti draugas Lewis'as, labai paprastai ją perkandęs. Pacituosiu:
"Ar esate kada girdėjęs, kad koks pasipūtėlis drąsiai PAGIRTŲ paveikslą? Vienas dalykas, ko jis bijo (kito nėra pastebėta), yra ĮVERTINTI KLAIDINGAI! Jei sykį PAGIRSITE paveikslą, jūsų kaip NEKLYSTANČIO reputacija pakibs ant plauko. Sakykime, matote figūrinį paveikslą ir surizikuojate pasakyti: "Jis gerai piešia". Kas nors pamatuoja ir atranda, kad viena iš proporcijų aštuntadaliu colio netiksli. Jūs žlugęs kaip kritikas! "Tai sakote, kad jis GERAI piešia?", - sarkastiškai paklaus jūsų bičiuliai, o jūs nuleisite galvą ir smarkiai parausite".
Neklystamumu lengva susirgti, o dar lengviau susirgti ilgam, nes tai - viena iš priklausomybės ligų. Kartą pamatęs esąs teisus žmogus pajunta didį pasitenkinimą. Jo ego pakrapštoma labiausiai jam niežtinti vieta, kuri vadinasi "aš esu fantastiškai nuostabus".
Chroniškas neklystamumas yra gana sunki priklausomybės forma, ypač jei ego yra labai didelis, o visos kitos asmenybės dalys (intelektas, siela, jautrumas, bla bla bla), lyginant su juo, mažesnės. Čia, aišku, galima daug kalbėti apie tai, kad nereikia leisti ego išaugti iki tolio makabriško dydžio (seniau žmonės naudojo tam nemažai priemonių: griežtas auklėjimas, religija ir t.t.) - dabar gi daugelis tų priemonių beviltiškai paseno (pvz. religija), o juos pakeitusios (pvz. prekės ženklai ir kiti vartojimą skatinantys dalykai) veikia atvirkščiai: suteikia viską, kas tą ego dar truputį pakasytų.

Chroniškas neklystamumas matomas visur. Aiškiausia jo oazė, aišku, yra "Delfi" komentarai. Požymių yra darbo rinkoje: žmonės neina į darbą, kuriame moka geriau, kad tik galėtų tapti vadybininkais-konsultantais ir dėvėti kostiumą, neklystančiojo veido išraišką bei balso toną ir nešiotis vizitinę kortelę, o ne, pvz., tiesiog plauti indus. Dar vienas požymis - bendravime: blaivūs žmonės siaubingai bijo pasirodyti neteisūs ar nusišnekėti, todėl labai daug kalba apie tai, kas yra blogai, ir viską kritikuoja. Ir taip toliau.
Chroniškas neklystamumas neleidžia mums bendrauti kaip žmonėms. Mes bendraujam kaip PROFESIONALAI. Vienas už kitą, žinoma, geresni ir profesionalesni. Vietoj pokalbių apie tai, kas tikrai svarbu, kas skauda ar neduoda ramybės, kalbam apie nekilnojamojo turto kainas.
Gerai, viskas nėra taip beviltiška. Sakiau, kad chronišką neklystamumą galima gydyti. Yra kelios rūšys vaistų.
Viena - nuskausminamieji (dažniausiai naudojama, kuo labiau išsikerojęs neklystamumas, tuo didesnėmis dozėmis). Tai - alkoholis, bilietas į suklydimus, nes girtas gali nebekritikuoti, gali apsikabinti, gali žliumbti ir sakyti "aš jus... visus... myyyliu..." ir pan. Tai nuveda net iki sekso, kuris būtų geriausias vaistas, jei jo nebūtų taip desperatiškai siekta net nesistengiant per daug susipažinti su partneriu. Kaip ir beveik visi nuskausminamieji, ilgalaikio gydančio poveikio alkoholis neturi, bet yra labai populiarus.
Antra rūšis yra mokymasis. Padeda. Mokydamasis nori nenori susipažįsti su naujais dalykais, kurių pats nebūtum išradęs, ir žmonėmis, kurie yra gerokai protingesni, tad jau kažkaip sunkiau save ir savo mintis iškelti (net tik kitų akyse) aukščiau visko. Juolab kiekvienas dėstytojas vietoj to, kad pakasytų ego, mielai trinktels jam gera kuoka, kad jis truputį pamiegotų, o protas veiktų ne "aš esu toks ir toks", o kita linkme: nukreiptas ne į savo ego, o į aplinką, ir truputį tobulėdamas.
Aišku, geriausias vaistas visada brangiausias. Tokia jau ta mūsų farmacijos pramonė. Tad geriausias vaistas, net geresnis už mokslą, yra ego mažinimas. Pasakyti sau "aš nesu nei tobulas, nei netobulas" - jau mažytė pradžia. Sunku pripažinti, kad esi kažkoks nei šis, nei tas. Bet kad, po velnių, visi mes tokie, tik išsigalvojam iliuziją, kad kažkas apskritai GALI būti tobulas. Loginis mąstymas mus, gyvulius (turiu omenyje biologiškai), privedė prie daugelio iliuzijų. Soriukas, mane sudaro mėsa, kaulai ir jausmai, tad galiu būti maksimum KAM NORS fainas, o ne TOBULAS visiems. Toks vienas aktorius gerai pasakė, truputį jį perfrazuosiu: pasižiūrėk į kiekvieną dalyką iš mirties pozicijos. Ego tikrai bijo pasakymo "vis tiek mirsi". Skaudu, ne? Bet sveika.
Pabaigai turiu prašymą: žmonės, leiskit man nusišnekėti. Negalvokit, kad esu toks ar anoks žmogus. Tiesiog žiūrėkit, jauskit, juokitės iš manęs, bet kartais susilaikykit ir nekritikuokit, a? Nepažadu, kad man pavyks lengvai atsakyti tuo pačiu, bet nepykit dėl to ant manęs. Aš dažnai ir daug klystu.

Kad man bija slikti, dzirdēju Dieva balsi, man sakām:
“Pasmaidi, var būt arī sliktāk!”
Un es pasmaidīju, un tiešām - kļuva vēl sliktāk.

Avots: www.jokerz.lv

Piedodiet, uzrakstīju ar garumzīmēm. Lai lasītu oriģinālu, dodieties uz avota mājas lapu.

/ Māte Terēza/

Science gave us airplanes and skyscrapers. But it took religion to bring them together.

avots

Jedna stvar koju "ne volem" jesu ona gomila licemjera koji misle da je uredu moliti se redovno i ići u crkvu pa si dobar i ićeš u raj,  a ovamo svakodnevno čine bezbroj grijehova: pohlepa, mržanja, zavist... što je i ljudski i nije za zamjeriti (sam drug mi je priznao, inače dobar poznavalac teme, da će malo ko da uđe u raj jer se gotovo niko ni pridržava svih pravila). Inače najveći vjernici u mom okruženju su ujedno i najveći grešnici: kriminalci, kik bokseri, jedan pop diler... to je ona kategorija ljudi koja daje najveće moguće priloge za crkvu, koja se redovno moli i obilazi manastire ali očito da im to ne smeta da ubijaju i povređuju ljude, da uništavaju živote - bitno je da se oni redovno mole.

Ne mogu tvrditi da Bog postoji i nepostoji i niko ne može, ali ovo su najbitnije činjenice koje znam i koji utiču na to kako ja doživljavam crkvu i Boga:

• Sama teorija o nastanku svijeta je pobijena, od vremena nastanka zemlje i ljudi čime je dokazano da sve što je u bibliji nije baš istina, ustvari pobijen je sam temelj biblije.
• Postojanje drugih religija, hrišćanstvo kroz istoriju obuhvata samo mali dio čovječanstva, a gdje idu kada umru svi drugi, postoji li više bogova i svaka religija ima svoj raj i pakao
• Crkva je kroz istoriju imala inkviziciju, vodila osvajačke ratove, služila gospodarima a ne narodu, obilato unutar crkve rade sa novcem, imaju cjenovnike za svadbe i sahrane a što bi rekao jedan moj drug: "kada uđeš u manastir kao da si ušao u samoposlugu", uvijek sa strane imate prodavnicu koja uredno i papreno prodaje svoje proizvode.
•  Ono zbog čega mi se crkva posebno ogadila jeste zadnji slučaj sa pedofilima unutar crkve, oni koji podržavaju zločine isti su kao i zločinci, dobar dio crkve je čini se stao iza tih bolesnika koji se slobodno šetaju unutar crkvi.
• Hrišćanski stil života je skromnost, opraštanje i pomoć drugima a kako svijet živi novac je najveći Bog, popovi voze dobra auta i imaju velike stomačine, klanja i ratovi na sve strane. Kakav je to Bog koji dozvolio Hirošimu, II svjetski rat, umiranja od gladi i bolesti? Zašto jedan čovijek ima 50 milijardi dolara, dok milijardu ljudi umire od gladi? Svijet je i više nego nepravedan.
• Nazovi čuda -ne oduševljavam se kada saznam da neki leš ne trune ili da se nove čarape raspadaju kada ih obučeš na nekog mrtvaca, šta više to mi zvuči smiješno i jadno kao dokaz da Bog postoji, ta nazovi čuda nisu odgovor kada pitam gore podvučeno pitanje, ne mogu se staviti u istu ravan. Crkva često ne dozvoljava raspravu je rs u svi racionalni argumenti na strani teze da Bog ne postoji dok su samo čuda i imaginarne stvari na drugoj strani.

Ono što me koči da u potpunosti priznam da Bog uopšte ne postoji jeste:

• Ponekad razmišljam o tome dok jedem neko voće kako je moguće da je od one crne, gorke i bljutave zemlje nastalo nešto tako slatko. Znam da se to naučno može objasniti ali to nije pravi odgovor, kako je moguć takav preobražaj bez učešća nekih moćnih i nepoznatih sila
• Pametni i cjenjeni ljudi unutar crkve, gdje postoji jedan broj zdravo razmuskih ljudi čije racionalne stavove duboko cijenim
• Šta se nalazi izvan našeg univerzuma, gdje je početak i kraj vremena?
• crkva jednim dobrim dijelom počiva na pravednim osnovama, na zdravim temeljima ravnopravnosti, pomoći drugima, činjenju dobrih dijela, nažalost sve to je ostalo zasjenjeno svim zlom koje se dešava.

(kalbama apie Euroleague Fantasy Challenge žaidimą, kuriame lygos fanai valdo savo susikurtas komandas).

"So after one week I sit in 21,773rd place. It's quite interesting that I am in 21,773rd place, because coincidentally, that is the same number of times CSKA coach, Ettore Messina, adjusted his tie during the Prokom-CSKA game that I attended last week. Seriously, I counted - 21,773! That should be a college drinking game - take a drink every time Coach Messina adjusts his tie."

Aš siūlau dar keletą su krepšiniu susijusių "college drinking games". Taigi, geriame kaskart, kai:

1. Tanoka negrįžta į gynybą.
2. Tanoka nepaduoda rankos jį keičiančiam žaidėjui;
3. Tanoka prameta iš po krepšio;
4. Tanoka piktai pasižiūri į R. Grigą;
5. Tanoka nusiima čiurnų apsaugas dar nesibaigus rungtynėms;
6. Tanoka rūbinėje su niekuo nesikalba;

Kas nors turi panašių pasiūlymų? Nebūtinai turi būti susiję su Tanoka...

Esmu sapratusi, ka laime ir tad, ja no rīta gribās iet uz darbu, bet vakarā - mājās. Kad tu zini, ka visur kur tu ej - tevi gaida, vai vismaz nav sarūgtināti par tavu esamību, kur nav lišķības, kur nepastāv meli. Cilvēkam būtu jāmacās no dzīvniekiem uzticību, patiesu mīlestību. Man liekas, ka tik "tīri" un uzticīgi mīlēt var tikai Viņi. Kāpēc cilvēks vienmēr grib izlikties labāks, nekā viņš ir? Kāpēc nevar klusi un mier/igi pateikt, ka balts ir balts, dzeltens ir dzeltens un melns ir melns. Kāpēc cilvēkam patīk sāpināt citu un gūt no tā baudu? Vai tiešām labāk saņemt dunci mugurā, nekā pļauku sejā? Dzīvnieks tikai tad kodīs, ja viņam dara pāri, tad kad viņam jāaizsargājas.Cilvēks var sāpināt un priecāties, ja citam sāp. Meli un krāpšana - arī sāpēs. Ja cilvēks krāpj citu, viņam ir attaisnojums: sirdij nepavelēsi, ar varu mīļš nekļūsi. Bet tad vismaz esi patiess un nespēpj to - kam negadās? Bet... kāpēc tad mēs sevi uzskatām par gudrākiem un attistītākiem par dzīvniekiem un saucam viņus par "jaunākiem brāļiem"??? - Viņi nekad nepiekrāps, nemelos, nenodos un nelišķos... Padomā par to, jo Dievs tev uzdavināja tik gudras smadzenes, ... un nedari pāri citam, tad vēlāk nebūs jānožēlo un jāmeklē attaisnojums.

Avots

Ako nešto volim, onda je to kada se tako hvaljena i bogoslužna crkva počinje vrpoljiti, kada više ne zna kamo sa sobom. Uživati u njenom bivanju u kutu u koji je stjerana radi „greške“ koju je napravio jedan od njezinih predstavnika. Naslađivati se njenom, uvjetno rečeno, petnaest minutnom panikom kada stvarno ne znaju što učiniti.
Zašto samo petnaest? Ako pogledamo realno i činjenično stanje cijele situacije, koliko god se „grijehova“ nakupilo u njihovim tako bezgrešnim i požrtvovnim „životopisima“, uvijek postoje načini da se isti eliminiraju ili zataškaju onako kako to samo crkva zna i umije. S obzirom na višestoljetnu „tradiciju“ slučajeva pedofilije u crkvenim krugovima, nije ni čudo da se znaju nositi i sa tako „malim“ problemima. Jer znaju se oni nositi i sa znatno većim. O da... Znatno, znatno većim problemima pogledamo li, naravno, par stotina godina u nazad i lagano pročešljamo njihovu listu djela i nedjela.
Ma da ću ja ovdje pokušati držati se trećeg tisućljeća. Naši dragi dežurni svećenici-pedofili za oltarom, više su se no potrudili ne bi li i tih sedam godina ispunili groteskom, skandalima, i perverzijom koju smatram toliko bolesnom da je se ne bi smjelo opisivati toliko rječito kada se o tome obavještava javnost, već tome pristupiti nešto suptilnije radi njezinog partikularizma, koji ju kao takvom čini više no gadljivom i svrstava u nešto najodvratnije što ljudski um uspije manifestirati.

Krenemo li od činjenice kako se ovdje radi o ljudima koji su blagoslovljeni od strane hijerarhijski moćnijih svećenika ili institucije, dobivamo osobu koja ima pravo propovijedati, služiti narodu u slučaju duhovne nesigurnosti (što god to značilo), i zavjetovanu na to da će slijediti i prenašati ljudima Isusov nauk kao takav.
Tu se naime postavlja pitanje na koje je prilično teško dobiti suvisao odgovor. Odakle takvim „čistim“ dušama, tako bezgrešnim popovima i služiteljima Boga samog, takova umna serviranja koji ih ponuka na to da dječačiće „nauče“ pravo značenje rečenice: „Dođi da ti čika da bonu“? Što je to što im stvori „prekidač“ za ulazak u zemlju snova, u koju uđu kada gurnu penis u usta desetogodišnjaka ili u njegov anus?
Nailazio sam na razne imbecilne odgovore koji su opravdavali takve činove. Jer vjerovali vi meni ili ne, postoji opravdanje za silovanje petero dječaka u kontinuiranom vremenskom razdoblju. Dječaka koji imaju od 10 do 12 godina, pa nekad i manje. Opravdanja tih činova su uglavnom iznesena od crkve same ili njezinih ovčica koji vjerno i slijepo slijede sve što im na nedjeljnoj misi izgovori svećenik koji se je pola sata prije same mise „olakšao“ nad djetetom, ne bi li u ovom slučaju razbio tremu.
Izgovori takvih postupaka su u većini slučajeva budalaštine koje od prilike sliče ovome: „.. pa što je tu čudno, i oni su ljudi, a ljudski je griješiti..“ (?!). Shodno tome, meni se kao običnom čovjeku, takvom izjavom odašilje poruka kako i ne bi bilo tako strašno da „prasnem“ susjedovog sina koji je nedavno navršio osam godina, kada si to može dozvoliti osoba koja zapravo ima zavjetovanim celibatom zabranu jebanja, u opće.

Psihološki gledano, vrlo se lako da razaznati kako se u ovom konkretnom slučaju radi o poremećaju. Oni su osobe niske socijalne zrelosti, niskog samopoštovanja i kontrole poriva, slabih socijalnih vještina te su često kruto religiozni i moralni (šatro). Među psihoanalitičkim hipotezama česte su neseksualne osnove seksualnog zlostavljanja djece: idealizacija djetinjstva, potreba za nadmoći, onesposobljavajuća anksioznost vezana za seksualne odnose s odraslom osobom te osjećaj socijalnog i profesionalnog neuspjeha u svijetu odraslih.
Iako sam na samom početku naveo kako se pedofilija može klasificirati kao najgnjusnija umotvorina koja se može manifestirati, postoje podvojena mišljenja o samom činu, odnosno, postoje teze koje pedofiliju ne svrstavaju u poremećaje, niti zakonom zabranjene „postupke“. Tvrde tako oni, kako se ovdje radi o čistoj ljubavi spram djeteta koji tu ljubav uzvraća (?!)... Kako dijete od 8 godina može uzvraćati ljubav, to vjerojatno samo oni znaju. Vjerojatno tokom felacia „osjete“ kako se tu ne radi o standardno pušenju kurca, već o pušenju puno dubljeg značenja.

No, kolika god objašnjenja i izgovora, psiholoških gledišta i hipoteza bilo, ovdje se ne radi o „standardnim pedofilima“, već o bogoslužnim svećenicima, pa se čin kao takav znatno delikatnije tretira, ako se to kao takvo može nazvati. Jer jednom otkriveni svećenik-pedofil, provede 12 sati u istražnom zatvoru ili u postaji na ispitivanju gdje sve „točke optužnice“ poriče. Nakon toga slijedi intervencija crkve same. Najmoćnije institucije na svijetu, u opće, koja dotičnog popa uzme pod svoje okrilje, i za kojega se više nikada ne čuje. Jer kako sam naveo, crkva je tokom stoljeća demonstracije takove tradicije, prilično ispraksirana kada je riječ o zataškavanju i eliminiranju dokaza koji bi mogli na istu bacati loše svjetlo, i u građana izazvati sumnju...

Tako da se na samom kraju opet vračam na početak. Svećenici su nedodirljivi radi njihove hijerarhijske poziciji u ovom šabloniziranom društvu. Oni su takvi kakvi jesu, i uvale li kad-kad ruku u gaćice sedmogodišnjaka, i nije tako strašno. Ipak radi se tu o božjim ljudima i njegovim P. R.-ovcima. (?!)

Na nama je jedino da odlučimo, hoćemo li slati djecu na vjeronauk ili zadavati im obavezu služenja svećeniku kao ministranti.
A za ostalo će se oni pobrinuti. I to svojski pobrinuti...

Iako je o tome već ispisano i izlizano toliko verzija i priča, moram priznati da već duže vrijeme nije na listi javnih osoba bila ovakva nakarada kakva je Papa Benedict 16-ti. Naime, ne samo da je njegova pojava odbojna, već su njegovi dijalozi i govori kojima savjetuje opijumsko-vjerski napucanu masu, toliko banalni i nenormalni, da mi je čudno da ga još nitko nije skinuo s trona. Ah da... Zaboravih. Nepogrešivost pape datira od 1870. god., te shodno tome ne bi smjela postajati sumnja u njegove, uvjetno rečeno, „teorije“, uzme li se u obzir da je dragi naš „Hitler jungen“ NEPOGREŠIV...
Papa Ivan Pavao II je imao određenog šarma i stila za razliku od ove spodobe. Bio je i on šnita svoje vrste koja je znala izvaliti interplanetarne idiotarije; da se razumijemo. Međutim, u usporedbi s ovim danas, bio je jaganjce, koje je, eto, silom prilike „utihnulo“...

Od kad je ovaj manijak na „vladavini“, izašlo je toliko sranja iz njegovih usta, da se pitam: „koja je zapravo njegova funkcija?“. I uistinu, koja je zapravo funkcija pape? Imati nekoga na vrhu hijerarhijske ljestvice tko uživa sva prava i privilegije? Da bude maskota kršćanstva kao što je to bio njegov prijašnji kolega zadnjih 10 godina svojeg života? Jer je to i bio. Vozali su ga amo tamo, u onom jebenom papamobilu, kao cirkuskog medvjeda na predstave, ne bi li ulio malo nade u već i ovako napaćen narod, glupostima kao što su „Molitva je oružje protiv svih nedaća“, „Ne dajte se zavesti Luciferovim trikovima“ i tako dalje, nabijajući pritom, tim siromašnim državama račune od 5 milijuna eura ne bi li imao udobne papuče i svilenu stolicu. Znalo se je za „gažu“ potrošiti znatno više. Ovisilo je naravno o show-u koji će prirediti... Čast onima koji u to vjeruju (op. a.- budite realni), i onima koji stvarno nalaze utjehu u tome. Međutim, ja nikako da to uspijem. Iskreno, nije da se baš i trudim. Nakon današnje mogućnosti dolaska do podataka od kojih vam se krv ledi u žilama, nije mi jasno kako netko to može „gutati“. Nije da vjera i religije općenito, nemaju svoju određenu svrhu, u ovom konkretnom slučaju vrlo šabloniziranu i pomno formiranu namjenu. Samo što smo je mi kao smrtnici (koji su ju, kad smo već kod toga, i stvorili) malo previše uzeli u korist toga da s njom materijalno profitiramo, a ne da se duhovno uzdižemo... Što god to značilo..

Ono što je mi je fascinantno, su takozvane „masovne molitve“. Za mir u svijetu, za gladne, za spas duše svih onih koji su na zemlji i ostale pjesmice koje zdušno pjevaju u tim tako akustičnim crkvama i katedralama. U tome mi nešto nije jasno... Naime, ako oni uistinu vjeruju u tu masovnu molitvu, kao nešto što će utjecati na sav narod na ovom planetu, a vjeruju, znači da oni, svjesno, izravno utječu na moju dušu i sudbinu. Tko im daje pravo na to? Je su li me pitali da li želim da me fanatični vjernici duhovno „vode na pravi put“?. Tko im daje pravo na to da mi se dira u ono što ja želim od svog života i kakvu budućnost želim za svoju dušu!? .... Da imam dovoljno novaca, i da postoje presedani kao što postoje u onom zoološkom vrtu od Amerike, tužio bih sve te licemjere i pedofile, prikrivene homoseksualce koji iz sveg glasa viču kako je grijeh biti peder... Ma.... No, udaljavam se od teme. Dakle, Benedikt 16-ti..

Naš dragi Benedict je naime, izrekao takvu gomilu govana, koja su sama po sebi toliko kontradiktorna samom kršćanskom nauku, da to jednostavno nije normalno. Uzmimo primjer od prošle godine:
Benedict 16-ti ukinuo je čistilište, i od sada postoji samo raj i pakao (?!). Hm.. Znači kod stvaranja svijeta od strane Boga, Bog je „stvorio“ pakao, čistilište i raj. Za potonule duše, one malo manje potonule, i one koje imaju ekspres kartu koja otvaraju vrata raja. Iskreno me zanima tko to ima pravo na tu kartu, i tko odlučuje o kriterijima po kojima se ona dodjeljuje. Uglavnom, neki kreten sa bijelom kapicom na glavi, koju špangicama pričvršćuje ne bi li mu slučajno pala, odlučio je to promijeniti (?!). Mene zanima kako. Naime, to je kreacija Boga samoga!! Odakle pravo i u opće obraz izreći takvu budalaštinu svojim vjernicima? Pa zar je njegova riječ čak iznad one božje? Svašta... I dalje ne kužim kako poklonici te vjere ne vide da tu nešto ne štima...

Ono što me je ponukalo da napišem ovaj tekst je zapravo teza koju je ovaj poremećeni freak izvalio u siječnju. A to je da su SVI ateisti, iliti, oni koji ne vjeruju u postojanje boga i ne prakticiraju niti jednu od religija – Luciferovi podanici (?!)
To što moja percepcija neke više sile i nečega što zadovoljava moj intelekt, nije po kršćanskom nauku, čini me slugom samom vragu ?!.. Interesantno. Ako ništa drugo inovativno. Tko zna možda se na to i fura, ne bi li pokušao, u nekakvom bolesnom natjecateljskom duhu, nadmašiti svoje prijašnje kolege. A bogami bilo je onih koji su stvarno bili šlag na samom vrhu bečke svadbene torte.

Tako da iskreno ne znam kuda vodi ovaj pastir svoje ovce. Kakva li će im samo sranja još nadrobiti tokom svoje vladavine. A ono najinteresantnije, koliko će ta sranja njegove ovce i dalje gutati.
Nije samo da je već demonizirano korištenje prezervativa i abortus, pa tako i drugačiji životni stilovi, već se sada mijenjaju kreacije Boga samoga, i proglašava se nevjernike vražjim podanicima i slugama... Jebeno nevjerojatno..

Eto.... Pisao bi vam dalje, no moram izvršiti zapovijed koju mi je Lucifer zadao. Jer ipak, sluga mora slušati svoga gospodara (?!)...