Zbunjenost Miodraga Vukovića i gest odvažnih Iraca nemaju blage veze jedan s drugim. I to je vjerovatno svakome jasno sem eventualno – Vukoviću. Irci su odbili nešto što je zamjena Evropskog ustava, koji su Francuzi i Holandezi odbili još 2005-e, pa proces pridruživanja nije zaustavljen. Dakle, odbili su listu od 50 članova koji sadrže ustanovljena prava uključujući slobodu govora i vjeroispovijesti. Predsjednika EU i ministra inostranih poslova, koji bi kontrolisali budžet pomoći koju daje EU, kao i veliku mrežu diplomata. Odbili su smanjenje komisije nakon 2014-e sa 27 na 18 članova. Odbili su veća ovlašćenja evropskog parlamenta i smanjenje broja članova sa 785 na 751. Odbili su ukidanje prava veta među 27-oricom u mnogim oblastima, nakon čega bi se odluke umjesto opštom saglasnošću donosile većinski, čime bi se vlast centralizovala. Odmah nakon irskog ne uslijedilo je britansko da. Tako da je "irska" priča vladajućoj i lojalnim opozicionim marionetama, samo još jedna tema za zabavu, pred sezonu odmora.

Širenjem EU stvara se ogroman poslovni sistem, odnosno tržište bez granica. Nešto što bi trebalo, dugoročno posmatrano, predstavljati stvaranje superdržave koja bi faktički predstavljala Sjedinjene Evropske Države. S druge strane ključni problem Balkana, koji će biti najteže i najsporije rješiv, predstavlja mafija, za koju evropski analitičari smatraju da može biti pobijeđena i svedena na nivo evropske statistike za deceniju, deceniju i po maksimum. Na stvaranje tog ogromnog evropskog tržišta organizovani kriminal morao je dati odgovor. I taj odgovor bio je ubitačno surov, posebno prema građanima bivših jugoslovenskih država. Neki analitičari idu čak dotle da je finalni proizvod ratova vođenih na ovim prostorima tokom devedesetih godina činjenica da su kriminalne strukture dobile svoje države, koje se koriste kao meki trbuh Evrope za šverc svega i svačega. Te strukture su savršeno povezane u jedinstvenu organizacionu cjelinu, koja se zove panbalkanska mafija.

Miša Gleni novinar BBC-a, autor knjige «Mekmafija – kriminal bez granica», koja treba da se pojavi u par sljedećih mjeseci na balkanskim jezicima, tvrdi da "je pravi pokretač u pozadini exyu ratova veoma malo imao veze sa nacionalnim konfliktom, već da se radilo o tome da organizovani kriminal osvoji što veća područja, na kojima će imati ekonomsku moć. Te da se kriminalci pozicioniraju kao ključni ekonomski igrači u ovim zemljama." Dakle, uvaljeni nacionalizam predstavljao je potrebnu površinsku masku ispod koje su se dešavale tektonske "promjene" u vlasništvima nad imovinom kompletnih država. Politički su i lančano uslijedila uništenja svih demokratskih pokreta u korist nacionalnih, što radikalnijih. Ovo je jedan od razloga zbog kojih je, recimo, crnogorska UDBA od LSCG-a pokušavala da ka Srbiji i ka svijetu šalje sliku o teškoj nacionalističkoj partiji, a što je bila notorna laž, koja je imala za svrhu spinovanje javnosti. Taman kao što je bila jednako velika laž i ona, koja je na osnovu izvještaja ljudi iz Crne Gore uspjela da se ugura u izvještaj Stejt Dipartmenta za 2002. godinu, o stanju ljudskih prava u Crnoj Gori - kako LSCG ima svoju paramilitarnu formaciju koja je na lokalnim izborima u Nikšiću uticala na izborni proces. Pečat na te izvještaje udario je Antiratni Profiter koji je to žestoko naplatio. Trebalo je teškim budalaštinama od LS-a praviti nacionaliste i pravdati vreće švercerskog novca kojima se finansirao Đukanović kao jedini mogući lider u borbi protiv Miloševića. Demokratski pokreti u svim exyu državama predstavljali su ključnog unutrašnjeg neprijatelja, tako da je sasvim očekivano bilo pojavljivanje dokumenta sa IO DPS-a u kom je stajalo da je jedini neprijatelj naroda i države Crne Gore – upravo LSCG.

No vratimo se relacijama iz knjige engleskog novinara Glenija. On smatra da može i prepoznati ključni momenat kada su u stvari trasirani preko Blakana putevi droge, trafikinga ljudi, cigareta i sve robe koju treba švercovati, i kao takvu je uvaliti neoporezovanu ili zabranjenu rastućem evropskom tržištu. Po njegovim riječima to se dogodilo: "na sastanku koji su dogovorili italijanski advokati na karipskom ostrvu Arubi, između Solneceva, najveće bande iz Moskve, i dva kolumbijska narko-kartela. U to vrijeme Kolumbija je maksimalnu količinu droge plasirala u Ameriku i Amerika je dostigla tačku zasićenja. Amerikanci čine 5 odsto svjetske populacije, ali troše 40 odsto kokaina proizvedenog u svijetu. Tražila su se tržišta u Evropi. Sastali su se sa Rusima na Arubi i dogovorili su otvaranje novih tržišta i novih tranzitnih puteva, preko Albanije, Bugarske i Hrvatske. Bugarska je najvažnija, droga iz Južne Amerike stizala je u luku Varna, iz Varne u Sofiju, onda u Beograd. U to je direktno bio umiješan Zemunski klan."

Na ovo se naslanja i priča o sudbini nesrećne Moldavke S.Č. čija sudbina, bez obzira na zahtjev svih međunarodnih kancelarija u Crnoj Gori, nije nikada doživjela sudski epilog. Nakon užasnih seksualnih tortura uspjela je da se spasi pod krov Sigurne ženske kuće, a tadašnji ministar policije Andrija Jovićević pokrenuo je akciju za koju je tvrdio da vodi do vrha države. Na kraju S.Č. je, nakon posredovanja američkog konzula Brajan Hojt Jia, predata na ruke Helgi Konrad, tadašnjoj šefici Pakta za stabilnost JE, i sklonjena na sigurno, ako bi eventualno, po pisanju tadašnje štampe, nekada bilo potrebno pritegnuti neposlušne sigurnim svjedokom saradnikom, kome je dodijeljen i novi identitet.

Ugroženo srpstvo, ugroženo hrvatstvo, prava ovih ili onih, jezici i crkve, azbuke i abecede, onima koji znaju stvarnu pozadinu tokova novca postaju smiješni fakti za narodne mase. Mediji predstavljaju kopču do narodnih masa kojima se te priče prosipaju, dok se "biznis" odvija, sa sankcijama ili bez njih, sasvim je svejedno. Sve partije koje nisu državni neprijatelji predstavljaju super dekor.

Pljačka unutrašnjih državnih resursa započela je u paketu sa rastom stope kriminaliteta društva. Kada je u prvoj polovini devedesetih Milošević sagradio u Crnoj Gori jedinstven DPS privjesak, na čelu KAP-a, iz crnogorskog reprolanca, nalazio se visoki funkcioner SNP-a Danilo Vuksanović. Znači, upravo u njegovom direktorovanju, kumova Vektra (osnovana 10. Aprila 1990. godine) dobija pravo na ekskluzivan ugovor o uvozu repromaterjala za potrebe KAP-a i istovremeno za izvoz aluminijum. Aluminijum je tih godina bio jedan od rijetkih izvoznih proizvoda, onoga što se zvalo Crna Gora. Njegovu cijenu definisao je londonski stock market i u momentu jurcanja na Dubrovnik, jednako kao i u momentu kada su Hrvati Đukanoviću oprštali i zaboravljali Dubrovnik i Konavle. Da bi se izvozio aluminijum u pogon je morala biti stavljana Elektroprivreda sa Rudnikom uglja, Rudnik boksita, Željeznica, Kombinat aluminijuma i na kraju Luka Bar. To je dugo godina bila jedina proizvodno-izvozna stavka koja je peglala crnogorski budžet razvaljen jezdama i dafinama Miloševićevih crnogorskih junoša. Ona se uvaljivala sa TV-a kao statistika koja pokazuje kako, ipak, nije sve tako crno u Crnoj, i kako je «važno da je mir». Vuksanović, naravno, nikada nije ispričao kako je Crna Gora do kosti pljačkana preko repro-lanca, a znao je sve. Kao što ni Predrag Bulatović nikad nije ispričao kako je pokradena Narodna sloga 1998. godine. A bez dileme, znao je sve.

Baš te 1998-e godine, kad je krenula otimačina crnogorskog repro-lanca, kao glavni savjetnici pojavili su se francuski lobisti. A pravac oduzimanja žile kucavice Crne Gore podstican je advokatskim kancelarijama koje su zaključile i čuveni ugovor sa Glenkorom. Čak je i Mihailo Banjević 29. Marta 2002. godine saopštio kao je spreman da stavi na uvid javnosti obimnu dokumentacija o “reprogramiranju dugova, koje je izvršeno uz koordinaciju Vlade SAD i uz stručnu pomoć advokatske kancelarije Skaden Arps iz Pariza i CCF-a, koje je angažovala vlada.”

I što je jedino ostalo upitno. To je istina. Odnosno pranje hiljada biografija i stvaranje od njih biznismena koji su špurijus za biznis, ili kako to voli reći Miodrag Perović – humanizam, dobili u genetskom kodu. I ponovo se vraćam Glenijevoj knjizi i tvrdnji da će članstvo u EU, a po procjeni njihovih analitičara, uništiti organizovani kriminal ili ga svesti na prihvatljivu meru. Ukoliko ostanemo van EU, onda će se otvoriti mogućnosti da organizovani kriminal dodatno ovlada našom zemljom. Tamo ili ovamo suština je u sljedećem, državni resursi su oteti. A oteto će se braniti svim raspoloživim sredstvima.

Kod pranja biografija, pada mi na pamet i jedan intervju Srbljanovićke, kada su je pitali koju bi knjigu željela da je napisala upravo ona. Iz topa je odgovorila da je to, između ostalih, prvi dio "Njujorške trilogije" Pola Ostera “Grad od stakla”. U trilogiji sam po ko zan koji put naišao i na onu analizu Don Kihota, kako se, u stvari, Servantes trudio da ubijedi čitaoca da on nije autor. "Nego da je knjigu na arapskom napisao izvjesni Sid Hamete Benengeli. I opisuje, kako je rukopis slučajno otkrio jednog jutra na pijaci u Toledu. Unajmljuje nekog da mu ga prevede na španski i predstavlja se kao priređivač prevoda. S tim što ističe, kako je Benengelijeva verzija jedina prava o Don Kihotu. Da su sve ostale falsifikati iz pera prevaranata. Žestoko insistira da se sve o čemu piše u knjizi zaista odigralo. A sve iz razloga što se knjiga na kraju krajeva bori protiv izmišljotina. Želio se baviti eksperimentom, stati pred svijet i sa krajnjom samouvjerenošću prosipati laži i besmislice. Drugim riječima – do koje bi mjere ljudi prosipali besmislice i bogohuljenje, ukoliko bi im to bilo zabavno. Odgovor je bio užasan i glasio je – preko svake mjere. Čak ih je lako bilo ubijediti da se slože i ako im ne vjeruju."

Ja sam siguran da većinski zdrav razum u Crnoj Gori režimu ne vjeruje, ali se po komandi ponaša kao da je u sve ubijeđen. I na kraju specijalna poruka od Pola Ostera: "Čovjek koji život provede skrivajući se od drugih sigurno će se potruditi da za sobom ukloni sve tragove."

____________________

U nastavku možete ostaviti, kao i obično, komentar. Nezaobilazni Clapton i Layla.

I to predati je u potpunosti, bez ikakve mogućnosti kontrole i uticaja na političku volju januarskih džemperaša.

Da zanemarimo ljudski rezon, kojeg ovdje vidim, na neki način, kao težišni, kao elementarni u odnosu i na sami moral, kao njegovo izvorište, kao onaj rezon o kojem sam već govorio kroz Solženjicinova usta, kada sam citirao njegovu uzvišenu, istinitu misao da granica između Dobra i Zla prolazi jedino, "po sred" ljudskog srca i nikuda drugo.

Želim ovdje istaći taj težišni element u konkretnom slučaju, osjenčiti ga, oslikati na način koji će stvar ogoliti do srži, postavljanjem jednog hipotetičkog pitanja: kako se može Himleru povjeriti izgradnja vrtića za jevrejsku dječicu, a Hitleru njegovo vođenje?

Nikako Bogami!

Zar se ikad nosiocima jedne zločinačke politike "krunisane" jednim zločinačkim ratom, uopšte smije dozvoliti da se nastave baviti politikom, a kamoli ih ostaviti, netaknute, u poziciji daljnjeg krojenja naših sudbina, prema njihovim potrebama i skučenim horizontima?

Zar tako hladnokrvnim vođenjem rata nijesu dokazali da su veoma sposobni za neke druge, đavolske stvari, ali ne nikako za poilitiku?

Zašto postoje sudovi, ne onaj Haški, nego ovi domaći, u kojima sjede sve brkati, pošteni, Crnogorci?

Crna Gora, njena "telegencija" kako je znao reći jedan pošteni nepismeni seljak sa podgoričke pjace, nije se usudila ni izmoliti čak ni šatro izvinjenje za Crnu Goru, onakvo kakvo su trčke (sic!) prihvatili i zvanično Sarajevo i zvanični Zagreb...

Mislite li da je iko u Crnoj Gori ikad sebi postavio ova pitanja u redovima vajne inteligencije?

Naprotiv, poltronski je asisitirala Đukanoviću u mjerenju Liberalnog saveza, tjerala šegu, zbijala šale, pravila sprdnju, strasno igrala dvorsku ludu na radost dvora i nove, kriminalne vlastele, kao liberali su bili dobri do... a onda nijesu valjali...

A sjećate li se Monitorove naslovnice Poleće soko i nisko pade!

A sjećate li se one Poleće soko i blisko pade!

O tome se može napisati, roman, samo o tim dvjema naslovnicama.

Nego, da vidimo sad kako stoje stvari posmatrane kroz prizmu političkog rezona, onog u koje se vajna inteligencija Markovoga tipa zaklinje?

Ako biješ bitku protv onakve vlasti, da sažmem: antidemokratske, mutirano komunističke, autoritarne i anticrnogorske, i dočekaš priliku da se ta vlast, strula od nečovještva i topuza, iznutra raspoluti, prsne, popuca po svim šavovima, ljeta Gospodnjeg 1997-e, nije li to trenutak koji otvara mogućnosti, šansa koja se ne propušta?

Jeste Bogami!

Ako si homo politicus, da ne kažem političar , ili šatro bivši političar u Markovom slučaju, i živiš u jednoj autoritarnoj državi, i član si uhapšenog društva, i kao žudiš slobodu, nije li prilika koju čekaš upravo ova, to pucanje tokom kojeg sami njegovi akteri obznanjuju, pljuvajući jedan po drugome, kako izgleda to smradno, zaraženo, gnojno, udbaško središte samoga režima (TV duel Bulatović-Đukanović) utjelovljuje li se u ovoj bogomdanoj prilici raskola, sami vrhunski rezon političkog djelanja kao takvog i vrhunski rezon samog postojanja politike kao takve?

Utjelovljuje Bogami!

Ako u opisanom društvu legalno djeluje snažna politička grupacija koja svakodnevno, svojim djelom i činom, u svakom trenutku na, do tad, nečuven i neviđen način za crnogorske prilike, a i šire, vjerodostojno svjedoči onaj politički program za kojeg pričaš da ti je pri srcu, ako ta grupacija ima realnu, veliku podršku, ako okuplja hiljade ljudi, da li je ovo prilika da se toj grupaciji, pruži još veća podrška?

Jeste Bogami!

Je li to prilika u kojoj, iz pragmatskih, a ne ljudskih razloga, treba poslati snažan signal onoj strani u sukobu koju ćeš označiti kao manje zlo i podržati, jer nemaš snage za bitku protiv obadvije, ali, u kolopletu okolnosti stalno jačajući onu svoju stranu, onu svoju ruku, onu koja vam je pri srcu, onu koja nosi dobro?

Jeste Bogami!

Naravno, razumijevajući zubobolje, kostobolje, reume, kamence u bubrezima i žučnoj kesi, žal za jednom i jedinom pa - ne - mogu - u drugu - stranku komunističkom partijom, pa sve tako u krug, niko nije tražio da se ide na Kosovo, ni da se bude Miloš Obilić, ni... samo je malko trebalo puštiti glas od sebe, tek sa po jednim saopštenjem, tek sa po jednom izjavom, tek sa par rečenica izgovorenih u telefon dok sjediš zavaljen u fotelju, bleneš u drugi dnevnik RTVCG, a žena ti prinosi slatkiše i čaj, tek da promrsiš kako je odlično što je do sukoba u DPS došlo, da je Đukanović u tome sukobu osvojio simpatije, da se sukob prati sa velikim zanimanjem, ali da je strana kojoj u ovom trenutku treba dati još veću i otvoreniju podršku, jer je trenutak zreo, da je ta strana Liberalni savez Crne Gore...

Zagraničje bi razumjelo, ono se čudom nije moglo načuditi, da stvari ne kreću tim prirodnim tokom, čudom se čudilo ad hoc novonastaloj modi padanja u buljucima pred noge Đukanoviću i drugovima...

Bila su to vremena velikog srama Crne Gore koji je dolazio od strane onih koji su kao pregli da Crnu Goru spasu od srama prethodne politike koju su vodili isti, ovi pred čije se noge danas pada, kao u tursko doba, ničice...

Jer, blagonama, Milo hoće Crnu Goru!

A liberali je, kao neće?

Nevjerovatno, zar ne?

Samo na prvi pogled.

Sad je trenutak da se prisjetimo, kako smo upravo zbog potrebe djelovanja u ovakvim odsudnim trenucima kao što je pucanje DPS, trenucima za koje smo slutili da će doći, osnivali ili obezbjeđivali logistiku za Monitor, i Antenu M, i Montenu TV, i Montenu fax, i P.E.N. centar, i Udruženje nezavisnih pisaca i Udruženje slobodnih novinara i Helsinški komitet i list Liberal i Crkvu i...

Dakle, infrastruktura postoji, napravili smo je, i glasila postoje, osnovana su, ali nema onoga čega nema, ni glasa za liberale, naprotiv, huk se okreće protiv njih...

Sve se ove institucije, već odavno vrte oko Prvog profitera, koji je, veoma rano, započeo rovarenje protiv Liberalnog saveza.

Veoma opasan protivnik, uporan, ambijentalno podal, bez skrupula.

Istini za volju, a na sopstveni užas, brzo smo detektovali da je ovakav model ponašanja uobičajen za Crnu Goru, puki odomaćeni manir, razumjeli da je moderno crnogorsko čojstvo samo vještina mimikrijskog pokrića za spremnost vršenja nepočinstava svake vrste.

Čast izuzecima.

Profiter smišljeno koristi našu svakodnevnu neravnopravnu bitku na glavnom DPS frontu, podbada i ubada sa strane godinama, njegova lovina u Crnoj gori su naši mahom naivni ljudi, on i koji imaju srce, on brlati, on strpljivo gradi od sebe spomenik, a onda, mnogo, mnogo prije Narodne sloge, otvara, na istim osnovama, pobočni front protiv Liberalnog saveza.

Obilato se koristi ondašnjim SDPom.

Njegova procjena je tačna, mi jesmo predvidivi: Liberali neće otvoreno udariti na ovaj njegov front, on zna da liberali vode računa o opštoj stvari.

Prosto, liberali nijesu prevaranti i to im je slabost na koju se beskrupzulozno igra protiv njih. Zato je Profi prilično siguran da će njegovo izazivanje proći bez adekvatnog odgovora.

Takav odgovor bi nanio štetu opštoj stvari, on strpljivo čeka da mi krenemo u napad kako bi nas optužio da smo protiv opšte stvari.

Pakleno, ovo iscrpljivanje traje godinama, nanosi nam štetu, posebno u dijaspori...

Profi zna da su ga liberali pročitali, ali zna da ogroman broj ljudi drži u zabludi, on zna da su naše slabine izložene ugrizima, i on će napadati, svom snagom i strašću.

Sva ta energija kao da se kumulirala, postala do gađenja očigledna u onim naslovnicama.

Liberali će prihvatiti i tu podlost shvatajući koliko im se snage isisava, ali oni moraju ići dalje, gajeći varljivu nadu da tamo, među "intelektualcima" , ima neko, ma makar jedan sa zrncem duše, neko ko će se sam pobuniti protiv takvog stanja stvari.

Takva autohtona pobuna bi bila dovoljna da ućutka, da povuče u defanzivu, samo jedna izjava.

Naravno, varali su se...

Nije tamo bilo nikog.

Profiterov front se sastoji uglavnom od novinara koji su pristali da se autokastriraju i ponište svoje lične darove i talente, a bilo je nekoliko veoma darovitih, te nekoliko profesora univerziteta i onog podzemnog sloja, zaduženog da se prepričava "tumači" i "interpretira" ono što je Monitor napisao.

U tom trećem sloju ističe se nekoliko živopisnih likova iz redova viših i visokih funkcionera bivše udbe, pometene govnavom metlom 1989-e, koji rovare, po nalogu, sve pod optužbom slavko - nam - napada - tita...

Slavko mrzi, Slavko skida glave, Salavko je diktator, Slavko je lud, Savko je...

U Monitoru Profiter prikriva ili minimizira naše svakodnevne djelatnosti i akcije od kojih vrvi politički život u Crnoj Gori, bez kojih, te vrste života, jednostavno, nema...

On tumači novinarsku nezavisnost, predumišljajno naravno, sa takvih visina kao da Monitor djeluje u Velikoj Britaniji, a ne u okupiranom društvu, on se "plaši" da mu ne prikače etiketu liberala, jer bi to ugrozilo njegovu "nezavisnost" i "štetilo" njegovoj reputaciji, on ima rijeke vremena, volje i živaca, on redovno u Monitoru crnogoruje, ali ratuje protiv Liberalnog saveza kao glavnog neprijatelja.

On je, prema zagraničju instaliran kao glavni guru i tumač crnogorskih prilika, možete samo zamisliti što se romori zagraničnim diplomatama u odnosu na Liberalni savez...

Ne treba se crtati ko vuče glavnu političku korist iz Profiterovog djelovanja, samo se prisjetiti kad je račun počeo da se tvrdi , pa da se naježite...

Tako to bijaše.

Važno je razumjeti, da smo skoro sve one institucije direktno mi osnovali, ili smo im pružili i pružali neophodnu logistiku. A mogle su biti osnovane samo na osnovu jedne prethodne stvari: činjenice postojanja aktivnog, promišljenog, snažnog djelovanja crnogorskih liberala koje je bilo takvo da je privuklo pažnju širom bivših jugoslovenskih prostora i šire, sve do Liberalne internacionale...

Sa druge strane, uglavnom su te institucije brzo privatizovane sa neiscrpnim "savjetodavnim" ali nikakvim operativnim kapacitetima, bez volje za aktivnijim djelovanjem, ispunjene jadilom od gologa straha, pretvorile su se čeke za nove prilike ako ih vjetar nanese...

I nanio ih je...

Matica je, u potlačenom društvu, bavljenje politikom dugačijim sredstvima.

Ime Matica crnogorska trebalo je da implicira mnogo toga, posebno da ukaže da se jedno od djece devetnaestog vijeka, eto, rađa u Crnoj Gori tek na kraju dvadesetog, da ukaže na tragičnu situaciju u kojoj se Crna Gora našla pod džemperašima , ali i njihovim prethodnicima, da ukaže na njen sveukupni, ogromni zaostatak i da označi, zvonjavom na sva zvona, kako je krajnje vrijeme da se zaore, ako smo ljudi...

Maticu smo osnovali sa idejom da bude još jedan segment u političkoj borbi protiv šatro antibirokratskog, a u suštini anticrnogorskog režima, pod kojim je, pojam Crnogorac, postao sinonim za ustašu!

Ta „novotarija“ je autentični proizvod Momira, Mila i Sveta i njihove garniture...

Pakleno, zar ne!

Ovakva iskonska besramnost koja je, takođe, duboko, negdje, zapretana u crnogorskom biću, a raspaljena do usijanja devedestih i traje sve do danas, potvrđuje samo jedno: ni onda, ni danas, njih Momira, Mila i Sveta nije bilo stalo ni za Srbe, ni za Crnogorce, niti za bilo što drugo, osim za golu vlast...

Sva propaganda protiv crnogorstva i Crne Gore, a to znači, u prvom redu, protiv Liberalnog saveza Crne Gore kao državotvorne stranke, autentičnog kreatora i nosioca projekta o neophodnosti sveobuhvatne obnove Crne Gore, počev od moralne pa demokrtaske, zajedno sa kulturnom, crkvenom, državnom i privrednom, izvirala je iz ove, prosto nezamislive, stravične laži, kao iz jedne grane kolektora fekalne kanalizacije ratno-huškačke propagande Momira, Mila i Sveta i njihovih službi.

Izabrati ovakav smjer u obračunu sa političkim protivnikom od strane, ako ništa drugo, novih, mladih ljudi, godine 1989-e i dalje, visoko obrazovanih, svjedoči o potpunoj duhovnoj i moralnoj pustoši koju je ova ekipa donijela sa sobom i hladno, svakodnevno, zahvaljujući medijima, kao pomije, servirala u svaki crnogorski dom.

Naravno, pustoš se ne stvara preko noći, a ova o kojoj govorim stvorena je pedestogodišnjim erozivnim djelovanjem crnogorskih komunista i na same ostatke ostataka tradicionalnog crnogorskog morala i crnogorske nacionalne svijesti, temeljnih vrijednosti već pregvintovanih diktaturom Karađorđevića.

U suprotnom, ne bi bilo moguće da crnogorska svijest, ako je Markova priča o Đoku, Veljku, Vidoju, Veselinu i drugima tačna, opstane samo kod šačice upravo onih koje je komunistička vlast progonila, ali i onih koji su, prvi put u komunističkoj Crnoj Gori, odbili da se pred takvom vlašću, a posebno pred njihovim džemperaškim nasljednicima povuku ...

Iznad glava nekolicine iznimnih, koji su nastavljali da se bave nacionalnim i drugim životnim pitanjima kod Crnogoraca, onim pitanjima koje su komunisti označili kao tabu, uvijek je vitlao partijski bič klevete crnogorskim separatizmom, čvrsto upleten olovnim kuglama Drljevića, Štedimlije i Popovića(Krsta).

Ona druga džemperaška anticrnogorska šikana, poznata svima, silom prilika prikrila je onu prvu, sofisticiranu, jagnjofukačku kroz koju se prošlo.

Prikrila je i onu sramnu sjednicu CKSKCG na kojoj se Književna opština sa strašću lovila kao separatistička i nacionalistička, na kojoj se, likujući, označavalo kako se tačno zna gdje su barice i komarci crnogorskog nacionalizma i da će te barice biti isušene!

Dok se, ona, sjednica, odigravala, Milošević je, svom silinom, poput oraha, čizmom svoje moći, već krckao onu Jugoslaviju...

Može se pretpostaviti u kojem bi pravcu ovo isušivanje, ti hidromelioracioni crnogorski komunistički radovi krenuli, da Milošević u tren nije isušio crnogorsku vlast kao baricu političkih komaraca, jedva vidljivu na plesnjivoj, političkoj, komunističkoj karti, one Jugoslavije.

Tako beznačajnih da je na njihovo mjesto, bez ikakvog otpora, posadio nove, potpuno nepoznate „omladince“.

Ovdje stavljam znakove navoda i izvoda, jer je vrijeme dokazalo da se radilo o duhovnoj gerijatriji, đuturumima, ničega mladenačkog u njima nije bilo...

Momir, Milo i Sveto nijesu osmislili onakvu „separatističku“ terminologiju kao ni tehnologiju obračuna sa političkim protivnicima. Oni su je preuzeli od svojih prethodnika i doveli je do krajnjih konsekvenci.

Nedostajalo je tek slanje na neki njihov Goli otok.

Da je, kojim slučajem, Milošević trijumfovao, u prilježnost crnogorske antibirokratske mladeži u ovom smislu, nikad ne bi trebalo posumnjati...

Momir, Milo i Sveto, nijesu pali s neba, nego su došli ravno iz kadrovske kuhinje onih komunista o kojima romori Marko.

Riječi lete kao perje, kaže španska poslovica.

Fakta ostaju, ona su mjerna jedinica politike, a ne priče...

A fakti su porazni...

U Matici smo željeli da vidimo okupljene one ljude koji su smogli snage da se bave kulturom i naukom u dojanuarskom periodu, ljude kojima je istina bila iznad privilegija, a Crna Gora draža od trinaestojulskih nagrada, ljude koji su bili maltretirani od strane bivše komunističke vlasti samo zato što su pregnuli, o svom ruhu i kruhu, u ogroman posao rasčišćavanja čitavih planina falsifikata koji su se ticali crnogorske prošlosti, pogotovo one najstarije, falsifikata koji su nastajali u raznim vremenima, sa jednim ciljem poništavanja sveukupnog crnogorskog nacionalnog , kulturnog, vjerskog i državnog bića.

Za vrijeme Blaža Jovanovića, preko Đoka Pajkovića, Veljka Milatovića, Veselina Đuranovića, Vidoja Žarkovića i inih, koje kao borce za crnogorsku stvar pominje Marko, bio je opasan posao baviti se rečenim stvarima, bio je to hod kroz minsko polje, što su na svojoj koži osjetili i Pavle Mijović i Dragoje Živković, Vojislav Nikčević, Savo Brković, braća Radojević i drugi, a što je eksplodiralo u slučaju Književne opštine Cetinje...

Naravno, nije režim fizički ugrožavao, on je, budući sa ljudskim licem (nije li se tako govorilo) naprotiv, pokušavao pacifikovati uhlebljivanjem po raznim institucijama, ali pod vječitom prijetnjom partijske nepodobnosti i gubitka posla, prijetnjom koja je neprestano visila u vazduhu.

Tako je režim javno signalizirao da se nije pametno baviti ovim temama, pušti - jadan – vidiš - li - kakva - su - vremena - vodi - računa - o - onome - od - čega - se - živi, čime su ostvarivane nekolike važne stvari.

Prvo, slala se poruka mladima da zaobilaze moguća slična interesovanja. Takođe, komunisti su se istovremeno i perfidno prikazivali kao zaštitnici, jer da nije bilo druga Togaitoga o onome bi raspravljao i Centralni komitet!

I na kraju, najvažnije: kad je trebalo u Crnoj Gori fabrikovati crnogorski „nacionalizam“ za potrebe vlasti, njih nekolicina vazda su bili tu da se javno ošinu, bez ikakve bojazni da će iza njih stati bilo ko.

A crnogorskog nacionalizma, onog s negativnim predznakom, svjedoci smo, uopšte nije ni postojalo.

Naprotiv,danas na njegovom šticovanju uporno radi režim, ali to je druga tema...

Shema je jasna. Titov perfidni perpetuum mobile održavanja vlasti bio je satni mehanizam koji on navija, a klatno se kreće od amplitude spoljni neprijatelj do amplitude unutrašnji neprijatelj.

Poput mehaničke kukavice koja izleti iz satne kućice i odkuka koliko je sati, on se ritualno pojavljivao na komunističkim plenumima i obznanjivao, metaforički, kome je kukavica odkukala. Ovaj ritual označavao je komunistima da je kucnuo čas lova na unaprijed označene mete. A onda je počinjala sveopšta hajka predvođena regionalnim komunističkim bosovima.

Zar nije u istom maniru i zbog istih potreba, Milo, onda, omrznuo, šah...

Prema tom klatnu su se klatili i hajkali jugoslovenski i crnogorski komunisti, počev od Blaža Jovanovića, preko Đoka Pajkovića, pa do Veljka Milatovića, Veselina Đuranovića i Vidoja Žarkovića, da pomenem samo one koje je Marko pomenuo u svom intervjuu u Republici.

Prosta je činjenica da je Crna Gora saznala više o sebi od 1989 pa do danas, nego za pedeset godina komunističke vlasti.

Danas želim skromno da kažem da je odlučujući uticaj na ovaj proces samospoznavanja imalo političko djelovanje Liberalnog saveza Crne Gore i da se, u larmi, one lažne, „antibirokrtaske“ revolucije, desila ona prava, liberalna, autentična, o čijim rezultatima, s ponosom, govorim.

Kome su predati na poklon ti rezultati, očigledno je i meni, i Marku i čitaocu.

Takvi rezultati pretočeni u istinske vrijednosti morali su se čuvati i njegovati svakog dana. Na žalost, tretirani su kao da su pali s neba, kao da su obični, svakodnevni i da se hop mogu naći na svakom ćošku...

Iz ovoga slijedi samo jedan zaključak, da je upravo onakva komunistička vlast u Crnoj Gori bila glavna prepreka procesu njene samospoznaje, odnosno da je taj proces namjerno držan samo do nivoa najnižeg stepena čak i folklorne prepoznatljivosti.

U suprotnom, ne bi bilo moguće, na primjer, da ogromna većina Crnogoraca ne prepozna zastave i grbove koje iznijesmo na svjetlost dana, znamenja pod kojima su samo tri/četiri generacije ranije, njihovi đedovi i prađedovi ginuli za Crnu Goru!

Valjda nikog ne čudi, što je trend isti i danas, što se ova vlast, baš kao i ona prije nje, trudi i uspjeva sve folklorizovati, a to znači ritualizovati, a to znači učiniti dosadnim, a to znači umrtviti, a to znači ubiti ne samo potrebu, nego i samu želju za raspravama o temeljnom problemu i problemima Crne Gore.

Kako vrijeme odmiče, sve više se spoznaje istina koju smo davno rekli, da Crna Gora ima ogromnih problema koji su političkog i ekonomskog karaktera, ali da je temeljni problem Crne Gore etički, usađen u ogromnoj većini njenih stanovnika...

To je crnogorsko ogledalo našega doba.

Ali, Marko neće da se bavi ni ovim pitanjima, to za njega nije kultura, to je politika.

A Marko se politikom ne bavi, ona prosto, nije njegov interes, zato što je ispod nivoa.

Za njega je ogavna politika i kad je Prvi pjesnik najcrnogorskije, onaj pjesnik s potjernica i iz čitanki, osnivač Dukljanske akademije, kidisao da Njegoša proglasi za genocidnog pjesnika.

Čujete li me: za genocidnog pjesnika!

Niko od matičara, sa sve Stojovićem, Banjevićem i Sretenom Perovićem na čelu, nije ni guknuo.

Na istu temu su odguslali mlađani Nikolaidis i već vremešni Kilibarda.

Spoj mladosti i iskustva, što bi se reklo.

I opet muk.

Ova zastidna optužba koja, u prvom redu, otkriva, potpuno neznanje iz predmeta koji bi se, uobičajeno, mogao nazvati Njegoš i njegovo doba, nije bila dovoljno inspirativna za reagovanje ni Uredniku za Hrvatsku Crnogorskog književnog lista i članu Dukljanske akademije nauka i umjetnosti Mirku Kovaču.

Nausput, ona izmišljena urednička funkcija dokazuje da je jedan od najznačajnjih pisaca među Južnim Slovenima, svjestan ogavnosti koja se želi pokriti njegovim imenom i prezimenom, i na to pristaje.

U rečenoj optužbi složili su se: jedan profesor narodne književnosti na crnogorskom univerzitetu, predsjednik jedne vrle akademije i mlađani pisac koji pretenduje da bude, ma u najmanju ruku vodeći crnogorski anarhista(sic!)...

Čuh u pustinji, samo svoj glas, ovoga puta bez jeke, pustoš ga proguta.

Od tog trenutka, definitivno, ja na Maticu gledam kao na mizeriju, a na Dukljane, isto tako, već od prvog broja CKL.

Honorari, prosto, pasu ljudsku supstancu u Crnoj Gori, a režim preživa.

Bez obzira na rečeno, možda će neko ini među matičarima, jer ima tamo drugačijih ljudi, razumjeti da je Matica, u postojećoj crnogorskoj zbilji, prva institucija koja svakodnevno mora pokušavati da pronađe razloge i ponudi odgovore na sva suštinska pitanja o uzrocima duhovnog i moralnog propadanja crnogorskog naroda, pogotovu jer je Crna Gora okupirano, ugnjeteno društvo, pa je obaveza Matice tim veća.

Crnu je Goru okupirao sopstveni režim i isisava je, u svakom smislu te riječi, kao neprijateljsku teritoriju.

Svaka okupacija ima dva cilja: da osvoji teritoriju kako bi je neprijatelj ekonomski i privredno pljačkao i da moralno slomi narod, kako bi spriječio bilo kakav otpor ostvarenju prvoga cilja.

Stjepan Radić je negdje, za ondašnje Hrvate, rekao kako su mali i zapušteni narod.

Crna je Gora danas, slomljeno društvo...

Slomila je komunistička mladež, ona koja je došla u džemperima.

Pokazuje se da je obnova crnogorske državnosti pod ovim režimom, a uz pomoć Marka i drugova, njeno konačno, suštinsko razaranje.

Crna Gora danas nije ništa drugo nego ljuska, neophodna kao junački deseterac mafiji, kako bi grčevito držala vlast.

Puka ljuska, zbog istih potreba, Crna je Gora bila i za vrijeme pedestogodišnjeg crnogorskog komunizma.

Odskočna daska za Dedinje...

Inače, Januar 1989-e ne bi bio moguć.

Onda nije čudo, što je današnja Crna Gora spoj mantri o trinestojulskom ustanku sa novokomponovanom mantrom kraljnikolanaumoru, u loncu organizovanog kriminala.

Prirode vlastodržaštva su se prepoznale i bratski zagrlile, mada nekako naopako, perverzno: razbludni otac vratio se sinu, u tome je tajna njihove kolaboracie i suština crnogorske tragedije...

To je bio tek početak uporne borbe Prvog profitera protiv LSCG, pripreman dugogodišnjim podlim prećutkivanjem ili izvrtanjem suštine burnih aktivnosti LSCG, u onom ključnom periodu.

Tada je, Profiter, uz pomoć jagnjofukaca preteklih 1989-e, Crnu Goru predao u ruke mafiji, istih onih koji su je, samo neku godinu ranije, predali na tacnu Miloćeviću, što je za Riplija.

U nepunih osam godina, dvije tacne.

A evo što kaže Nikolaidis, uzdanica: "Unutar indipendentističkog pokreta su, barem javno, postojala dva koncepta: demokratija pa država, odnosno država pa demokratija. Prevagu je odnio drugi koncept, i taj je koncept na koncu rezultirao obnovom državnosti. Niko nije govorio o konceptu: država bez demokratije. Da li je poenta doista bila u neizrečenom?"

Čista laž. Stranka čije se ime Nikolaidis ne usuđuje ni da pomene zove se Liberalni savez. Njegov koncept, od samog osnivanja, bio je i ostao u onoj čuvenoj: slobodan pojedinac - slobodan narod - liberalna demokrtaija - otvoreno društvo - nezavisna Crna Gora!

Nebrojeno puta smo ponavljali da će Crna Gora bez demokratije biti klopka za njene građane!

Povlake između ovih veliki riječi, povlake, a ne zarezi, znače da Liberalni savez nikad neće davati prednost nekom od ovih segmenata, jer to znači završiti u autoritarizmu, ili se naći tačno onamo gdje su se našli Profiter i njegovo društvo – u probavnom traktu mafije, nego će sve segmente gurati ravnopravno.

I gurao je, nadljudski.

Ova pozicija Liberala, pokazuje se jedino produktivna, omogućavala je političku saradnju i koaliciju sa Đukanovićem, ali samo na osnovu izbornog rezultata, imajući u vidu jednostavnu istinu: što jači Liberalni savez, to je veća mogućnost kontrole nad svim, a u prvom redu demokratskim i ekonomskim procesima u Crnoj Gori.

Prevedeno, sprječavanje pljačke.

Toga su se, kao saradnici na istom poslu, bojali kao đavo od krsta, i Đukanović, koji je prebjegom u nezavisnost spasavao svoj pljačkaški kapital, i Profiter koji je znao o čemu se, zapravo, radi.

Naravno, u biračkom smislu Profiter i njegovo društvo imaju toliko važnosti da za njima, na glasanje, neće izaći ni prvi komšija.

Radilo se o potrebi stvaranja privida da je Đukanović okupio sve snage, kao alibija za konkretne izborne krađe u kojima je Liberale masakrirao.

Sklopljen je mračan posao.

Profiter je uspio, zbog toga nam je Crna Gora danas ovakva.

Uporno prećutkivanje Liberalnog saveza ponovo svjedoči o tome, da se u Profiterovoj današnjoj «pobuni» ponovo tvrdi novi račun sa starim zagraničnim nalogodavcima, koji su stajali iza dosadašnjeg angažmana.

Razumijem ih: Crna Gora nije njihov dom, nego interes.

Ne bavi mi se Markom, nego Maticom. To znači da Marko, kojim slučajem, nije, od njenog osnivanja do danas, generalni sekretar Matice, punih petnaest godina, ja se ne bih bavio Markom, nego nekim Jankom koji bi obavljao tu funkciju. Ali, rečenu funkciju tako dugo ne obavlja Janko, nego Marko. A kako funkcije ispunjavaju konkretne osobe, u ovom slučaju konkretni Marko, ja se, zbog funkcije, bavim Markom. Inače me, vjerovatno, osim uz kafu, Marko ne bi zanimao. U njemu, za mene lično, nikad nije bilo ničega zanimljivog.

Neka vrsta ritualne dosade.

Naravno, kad ovo govorim, ja ne saopštavam istinu o Marku, samo moje mišljenje.

A nama liberalima, koji smo Maticu osnovali, a osnovali smo je i u ruke predali Marku: Pavle Spasić, ja, Koko Vujović i ostali, odnosno, Liberalni savez Crne Gore, nikada se nije dopadalo, od početka vidljivo, Markovo, tretiranje Matice, u datim (ne)prilikama, kao stvorenog ladoleža za njega i nekoliko njegovih znanaca i upornih obožavalaca. Tu prevashodno mislim na osobnosti Milorada Stojovića, Branka Banjevića i Sretena Perovića, dakle one osobe čija imena i Špadijer navodi u nedavnom intervjuu podgoričkoj Republici.

Matica je osnovana 1993.

Kažem, nikad nam se nije sviđalo kako Matica pod Markom djeluje, u političkom smislu, naravno. A svaka Matica je politička organizacija sui generis. Marko to nikad nije htio priznati, osim kad je radio za DPS i otvoreno protiv Liberalnog saveza, sve šatro, zbog nezavisnosti.

Dakle, da bude jasno: sve što je Matica Crnogorska objavila, odlično je i potrebno.

Sve što je organizovala, odlično je i potrebno.

Sve što je saopštila, takođe je odlično i takođe potrebno.

Hvala Matici i Gordanu Stojoviću za otkriće zvano Nikola Petanović...

Ali, ako vam zemlju do 1997. vode ratni huškači, ako je uvode u rat, u razbijanje one Jugoslavije, u zločin i sram, ako se, koristeći ratne okolnosti, planski zameće i stvara organizovani kriminal, ako od 1997. do dana današnjega, čitava Kugla zemaljska zna sve o Crnoj Gori u tom smislu, nije li i onda, a pogotovu danas, nužno shvatiti Matičino djelovanje, blago rečeno, kao nedovoljno?

Naravno da jeste.

A ja mislim da je bilo sramotno...

Da tuga bude veća, ne samo njeno...

Shvatili smo da smo pogriješili kada smo Marku povjerili ovu funkciju. Istina, Marko je, makar prihvatio. Drugi nijesu htjeli, ni tako ni toliko.

Bojahu se sunca i mjeseca...

Nije za utjehu što je i desetak drugih institucija od vrhunskog nacionalnog interesa i značaja, institucija koje smo planski osnivali, sve do jedne, izuzev Free Montenegra, bez ikakvog otpora, kad mu se prohtjelo, progutao režim.

A odluka da uđeš u probavni trakt ovakvog režima nema veze sa politikom, nego sa etikom.

A politika bez etike je zločin. Crna je Gora samo još jedan corpus delicti ove stare istine.

Na etičkom smo uvijek inisitirali iz najmanje dva razloga:

Prvo, svaka kultura, baš kao i svaka nauka ili umjetnost, koja zatvara oči pred mračnom stvarnošću društva u kojem djeluje, nužno je saučesnik politike koja je konkretno društvo dovela u takvo stanje.

Drugo, osjećam isto što i Solženjicin kad kaže, nasuprot Marksu, da je moral a ne rad, od majmuna stvorio čovjeka.

Takođe, da granica između dobra i zla, prolazi po sred ljudskog srca, nema druge.

Ako činjenjem ili nečinjenjem pomažeš zlu, njegov si saučesnik. Ovakvo pomaganje u Crnoj Gori, Marko i društvo smatraju diplomatijom, pragmatikom i naravno, pameću.

Da bi se opravdalo...

Ja na ovakvu praksu ukazujem kao pogibeljnu, opasniju od one koja čini otvoreno Zlo.

Ta praksa, a ne Zlo, ruši kriterijume, jer se lažno predstavlja poštenom.

Svi znaju da je rečeno istina, neznavenih nema, ali se svi drže mantre o poštenju, ona je temelj režima...

U mene i Mila se sumnja, ali je Filip pošten čoek, sentenca je Svetozara Marovića.

Za mene, Filip je gori od obojice.

Poštenome, tamo nema mjesta.

Na žalost takva je realnost u Crnoj Gori. Ona, Crna Gora, puca od poštenja.

Crnogorci, ovi današnji, nijesu Irci. Oni su, ne svi, naravno, vulgarne interesdžije.

Nekad se govorilo: ne kolji vola zbog kila mesa. U Crnoj Gori se danas za gram interesa, istranžira čitavo krdo.

U Crnoj se Gori za šaku eura, proda glas!

Nema toga Tenisona koji će Crnogorcima sa ponosom, oduševljenjem, radošću i poštenjem, pokloniti, ikad više, i jedan jedini stih.

Ovo je metafora.

Ali, za pare će im, krvave, na uvce, sviruckati i Rolingstunsi.

Ovo je stvarnost.

Ispod svega pulsira kal...

Javi se i drugi glas koji govori smireno, ravno, analitički, profesorski, jezik je gust, a tečan, klizi neumoljivo, ne ostavljajući mjesta dvojbi i kaže, po sjećanju, ovako – nešto ti je prenio tvoj otac, mnogi koji su znali već nijesu bili među živima, a nijesu mogli, htjeli ili smjeli ostaviti pisani trag. Od komunista zbrisanih antibirokratskom revolucijom niko ti ni informaciju operativnu nije pružio. Kao stare kornjače okrenute iznenada na leđa, zgrčili su se od golog straha i u njegovom oklopu premrli. Pošteno rečeno, ni oni, o ničemu, blage veze nijesu imali. Ćukovi, s Titom na čelu, a privilegijama u srcu. Kad su ti nekom mračnom ćošku, osvrćući se oko sebe kako kokot na dimnjaku, davali “savjete”, prvi je bio – a što će ti to? A drugi – prevari! Znači, pipao si kao u mraku! Možda će neke tvoje riječi, nekome, nekad, pomoći da ne pipa, prenesi, imaš obavezu i odgovornost...

Ova dva unutrašnja glasa koji stalno romore i ne ostavljaju me na miru, nadjačava treći koji viče, urla, upire prstom i kaže: ljudi, imam pedeset tri! Danas je 2008! Liberalni savez Crne Gore je osnovan 1990-te! Za sedamnaest godina mojeg otvorenog političkog angažmana, svakodnevno su protivustavno i antidemokratski rušena ili ugrožavana najmanje moja tri sveta ljudska prava kao homo politicus- a: pravo na okupljanje, pravo na slobodno političko djelovanje i pravo na slobodnu riječ! Okupljali smo se uprkos snajperima, specijalcima, tajnoj policiji, pendrecima, sukobima, politički djelovali u uslovima stalne krađe i manipulacije izbornog procesa, medijske harange, uskraćivanja prava na odgovor, uredničkih cenzurisanja, otvorenih laži, izvođenja na sud za rečeno, do potpunog medijskog ignorisanja suštine naših političkih aktivnosti, izvrtanja naših riječi, tendencioznog i lažnog prikazivanja naših političkih akcija.

Najsramotnije – u Crnoj Gori nikad nijesam imao pravo na slobodnu riječ, riječ izgovorenu bez straha da će biti manipulisana ili “preskočena”! Potpuno je novo i očaravajuće iskustvo znati i biti siguran da u ovaj tekst koji sad pišem niko ne može intervenisata, niko ga ne može zabraniti, ili je i to varka...

Na kraju, dužnost mi je da obavijestim zainteresovane, ukoliko ih bude, a prema čemu sam ravnodušan: sebi ću dati za pravo da reagujem samo na one događaje, stvari i pojave koje mi se učine interesantnim, ne moraju biti političkog karaktera, mada je sve politika i od nje, u glavnom sve zavisi. Uglavnom neću prihvatati razgovore na blogu, niti davati odgovore na pitanja koja mogu biti postavljena. Nemam vremena, a kažem – uglavnom. Uvredljive komentare ću odmah banovati.

Kaip atsirado krikščionybė? Kaip atsirado bažnyčia, Dievo kultas? Iš kur bažnyčios turi didžiulius turtus? Kodėl bažnyčios organizavo priverstinį krikštą bei kitus baisius žygius? Aš iš sąmoningo savo požiūrio kampo manau, kad visa tai - organizuotas nusikalstamumas. Kiekvieną klausimą ,labai subjektyviai, paaiškinsiu atskirai.

Kaip atsirado krikščionybė?

Anksčiau, dar gilioje senovėje žmonės garbino medžius, gamtos reiškinius, ugnį ir panašius dalykus, vien iš nežinojimo ir baimės jiems. Laikui bėgant, žmonės po truputį ėmė suprasti, kad ugnis nėra kažkas labai stebuklingo, išmoko ją lengvai įkurti. Griaustinis yra natūralus gamtos reiškinys ir jo bijoti nereikia.

Tačiau vis vien, žmonės turėjo kažkuo tikėti. Taip lengviau gyventi. Kaip komandoje yra lyderis, kuris tempia visą komandą, kaip įmonėje yra vadovas, kuris nurodo paprastiems darbuotojams ką daryti, taip žmonėms reikėjo ir kokio nors didelio kulto, kuris juos vestų gyvenimo keliu. Buvo sugalvota krikščionybė.

Kaip atsirado bažnyčia, Dievo kultas?

Mano suvokimu viskas prasidėjo nuo to, kad koks nors protingas valdovas sugalvojo tokį personažą - Dievą. Taip pat sugalvojo Bibliją bei 10 Dievo įsakymų (atitikmuo šiuolaikinei konstitucijai, tik paprastesniu, vaizdingesniu būdu pateiktos tos pačios tiesos, kad jas būtų lengviau suprasti to meto žmonėms) ir tuos patiklius žmones įbaugino, kad jeigu jie nesilaikys pateiktų įstatymų, Dievas juos nubaus. Kaip žinia, tais laikais žmonės buvo itin patiklūs ir kaip tik, tuo metu, jiems reikėjo kokio nors kulto. Žmonės laikėsi įsakymų - valdovui buvo paprasta piliečius valdyti. Toks valdymo būdas pasirodė esąs paprastas ir veiksmingas, todėl išplito po visą pasaulį.

Iš kur bažnyčios turi didžiulius turtus?

Senovės laikais, bažnyčios valdė daugiausiai žemių, turėjo daugiausiai pinigų, valdė valstybių iždus ir t.t. Viskas sukosi vien tik apie pinigus, valdžią bei įtaką. Jeigu Jums atrodo, kad bažnyčios neturi tiek daug pinigų, kaip aš noriu pasakyti, galiu pateikti tikslius skaičius ir faktus. 2005 m. Lietuvoje, Kauno kunigų seminarijoje studijavo 65 klierikai. Vieno klieriko išlaikymas per metus kainavo virš 15 000 litų. Visi klierikai per metus - 975 000 litų. Pilnas vieno kunigo parengimas kainuoja apie 95 000 litų. Sumos geros, ar ne? Amerikoje, bylos dėl kunigų pedofilijos Katalikų bažnyčiai atsiėjo apie 2 mlrd. dolerių. Iš kur tie pinigai? Paminėsiu keletą variantų.

Vienas iš pagrindinių būdų užsidirbti buvo "indulgencija (lot. indulgentia – atlaidumas, malonė) – Romos katalikų bausmės už nuodėmes atleidimas, patvirtinamas bažnyčios išduotu raštu. Kurį laiką ji buvo perkama arba gaunama už nuopelnus bažnyčiai. XII-XIII a. indulgencijų pardavinėjimas tapo vienu pagrindinių katalikų bažnyčios ir dvasininkų pajamų šaltinių. Indulgencijų pardavinėjimo praktika tapo vienu pagrindinių Katalikų bažnyčios kritikos objektų prasidėjus Reformacijai." Kaip koks nors raštas gali atpirkti nuodėmę? Viskas rėmėsi tuo, kad žmonės buvo labai patiklūs.

Indulgencija

Šaltinis: Vikipedija, laisvoji enciklopedija.

Kitas variantas - žmonių aukos "skurstančiai bažnyčiai" ir Dievui, kuriam tų pinigų danguje reikia lygiai taip pat, kaip žiebtuvėlio nardant po vandeniu.

Prisiminkime, amžiną atilsį, R. Mikutavičių. Juk vienas žinomiausių ir įtakingiausių kunigų Lietuvoje mirė taip pat dėl turtų, apsuptas skandalų.

Kodėl bažnyčios organizavo priverstinį krikštą bei kitus baisius žygius?

Manau, kad pagrindinis tikslas buvo padidinti bažnyčios įtaką kitose žemėse. Tuo pačiu padidėja žmonių, iš kurių galima surinkti įvairius mokesčius ir taip gerokai uždirbti. Kitas dalykas, kariaudami ir plėšdami, kalavijuočiai bei kryžiuočiai tuo pačiu metu ir prisiplėšdavo daug įvairių vertingų dalykų sau, savo bažnyčiai.

Labai keistas ir sunkiai paaiškinamas dalykas, ir absoliuti priešingybė yra tarp Dievo įsakymų bei bažnyčios elgesio žygių metu. Juk Dievo įsakymai skamba taip: "nevok", "nežudyk", "negeisk svetimo" ir t.t. Kryžiuočiai ir kalavijuočiai darė tai, kas prieštaravo jų skleidžiamoms idėjoms.

Aš labai norėčiau susitikti su kokiu nors patyrusiu kunigu, ar teologijos ekspertu, kuris man galėtų, ar bent pabandytų atsakyti į visus šiuos klausimus, kankinančius mane...

Bažnyčia apsupta įvairių skandalų, negandų, niekas nežinodamas tikslaus atsakymo bando kurti savo teorijas (vienas iš jų esu ir aš). Kiek daug filmų sukurta bažnyčios tema: "Stigma", "10 Dievo prakeiksmų ", visokie "Egzorcistai" ir t.t. Yra ir knygų "daVinčio kodas" ir kitos. Visi savaip bando aiškinti bažnyčios atsiradimą ir jos vaidmenį žmogaus gyvenime.

Tendencija rodo, kad tikinčiųjų vis mažėja, vadinasi žmonės, naujoji, jaunoji karta suvokia, kad visgi ne viskas yra Dievo rankose.

Naravno, tekst je tek jedan u čitavoj seriji sličnih koji se pojavljuju nakon svakih izbora i pokušavaju naći uzroke zašto opozicija uporno gubi svake izbore.

Pa zašto? Već punih osamnaest, ponavljam, osamnaest godina odgovor je kratak, jasan, očigledan i poznat svakome u Crnoj Gori i van nje i glasi: svi izbori u Crnoj Gori počev od onih decembarskih i prvih višestranačkih i održanih 1990. godine su pokradeni i/ili manipulisani. Svaki izborni rezultat svakog učesnika u izbornom procesu je unaprijed projektovan.

Pitanje je kako možete da dobijete pokradene izbore? Odgovor je u jednoj riječi - nikako. Ako svi mogući intelektualci, analitičari, instituti, mediji i ko sve ne, godinama i godinama previđaju ovu bespogovornu istinu, pitanje je za koga rade? Odgovor je u jednoj riječi - za vlast. Ako vas u ringu nepošteno tuče teškaš, a vi kao muvaš redovno u njega ulazite da bi teškaš seirio, pitanje je - zašto to radite, a odgovor je: jer vam je iz nekih razloga u tom ringu prijatno. Ako se izvještači sa takvih mečeva prave ludi pa vam analitički crtaju kako muvaš gubi, jer nije dobro kondiciono pripremljen, ili mu ne valja trener, ili je onaj aperkat trebalo da dođe u četvrtoj rundi, a vi sve to prihvatate kao tačno, iako ste bili u publici, onda i za takvu publiku postoji crnogorska riječ, ali je ja reći neću.

Na stranu pitanje da li se publika koja prihvata namještene mečeve uopšte može nazvati publikom? A što reći za sudije koji sude takve mečeve? A što tek reći za one koji se pobjedama u takvim mečevima razmetljivo hvale? I ko to može godinama da nam vergla o negativnim kampanjama? Može Srđan Darmanović.

Milošević je dobro znani humanista, mirotvorac, potpisnik Dejtona, pa stub mira na Balkanu, a da se nepotrebno ne zaleće na Kosovo i vjerovatni nobelovac. U Crnoj su Gori na vlasti njegovi najtalentovaniji učenici. Zna se - on nikad nije izmišljao toplu vodu već sprovodio u život spremne recepture kojima je godinama opsluživan. Zna se - jedini recept za opoziciju koja ne smije da uznemirava postavljenog guvernera, (jer guverner u bescjenje prodaje porodičnu srebrninu) jeste onaj kad demokratski faktori u jednom društvu i van njega, geografska lokacija je nebitna za priču umjesto da do neba kriknu pa ovo su lupeški banditi koji nikad neće dozvoliti poštene izbore snebivajući se savjetuju kako opozicija treba da se ujedini, jer da nije išla u tri kolone...

Nije Miloševića slomila opozicija, već onaj ogromni strani novčani fond koji je u projektovanom trenutku stao iza nje. Za crnogorsku opoziciju toga fonda prosto nema, jer je još ponešto preostalo od crnogorske srebrnine. A to treba zdipiti...
Nije tačno da i u opisanom lokalnom ambijentu, nemoguće za istinsko političko djelovanje, crnogorska opozicija nije tukla režim. Potukla ga je Narodna sloga 1996. što svjedoči i šeretska Kilibardina priča.

Kada sam mu te noći kad su saopšteni rezultati izbora predložio - o, kakve bi to veličanstvene rijeke pristalica bile - da se izađe na trgove i ulice podgoričke - stari šeret je glatko odbio. Nudila je Narodna sloga najširu koaliciju i albanskim i muslimanskim strankama, pogotovo Rakčevićevom SDP-u pa bi sama njena formacija stavila režim u mat-poziciju. Glatko su odbili, jer im je Kilibarda bio četnik. Samo nešto malo kasnije, četnički razlozi nijesu više važili. Svi zajedno su se našli ruku pod ruku u reformskoj Milovoj vladi.

Ko je tada pisao o pokradenim izborima? Niko. A o onih famoznih 6,3 odsto LSCG? Ko im se najviše radovao, ko ih je faktičkim stavom podržavao? Ko se udarnički trudio da Gazdi opere sramotnu ratnohuškačku prošlost i ne samo nju, a LSCG prikaže kao izdajnika Crne Gore?

Naravno, oni koji su glatko slagali da su moralna intelektualna savjest ovoga društva. Oni koji će kad-tad morati da odgovore na kristalno jasno pitanje kako se podrškom mafiji gradi demokratsko društvo? Oni koji su osmislili formulu i podmetnuli je kao pokvareno kukavičje jaje: prvo država, pa sve ostalo. Oni koji su onda sklopili sa mafijom onaj jedinstveni pakt o nenapadanju... Oni koji su uništili šansu 2001-2002. da se vlast smjesti u opoziciju.

Oni koji su nas nazivali izdajnicima zbog toga što smo htjeli koaliciju Za referendum sa istim strankama sa kojima je taj isti referendum ostvaren godinama kasnije. Oni koji su spriječili realizovanje opozicione parlamentarne većine dobijene uskraćivanjem LSCG podrške onoj istoj vladi koja je onako bezočno slagala o referendumu, pa onda Crnu Goru uvela u moratorijum, pa u potpisivanje Povelje, a sve svakodnevno godinama pljačkajući Crnu Goru do gole kosti. Sve su to bile najrealnije šanse stvorene u nemogućim uslovima da se DPS preseli u opoziciju. Ali bilo je lakše, sigurnije, probitačnije i unosnije uništiti LSCG. Dakle nije da nije bilo...

U Crnoj Gori su svi izborni procesi bili nelegalni, iako je OEBS tražio razne vrste gimnastika kako bi ih učinio legalnim. Dakle, mjera regularnosti izbora emitovana ka međunarodnoj javnosti, je stav OEBS-a. Prateći njihov rad i širom Evrope postoji mnogo primjera grubog kršenja legalnosti izbora na koje OEBS nije reagovao, ili je davao prećutnu saglasnost. Crnogorska iskustva sa OEBS-om počinju još 1997-e godine kada su dozvolili skandalozan upis novih birača izmedju dva izborna kruga predsjedničkih izbora, što je apsolutno protivzakonito, preko svih onih prijava o političkim pritiscima u državnim firmama, pružanje ruku vlasti u ponovnom preuzimanju državnih medija, te kupovinama glasova koje su se čak oglašavale u dnevnim novinama, do posljednjih poslovnih angažovanja partijskih aktivista vlasti na raznim projektima, posebno reformi zatvora.

Što se tiče međunarodne prakse, najviše su se obrukali na Kosovu te Makedoniji kada je recimo u Novembru 1999-te godine nakon predsjedničkih izbora za malo izbio građanski rat zbog nelegalnosti izbora. Kada je na izborima pobijedio Boris Trajkovski, protivnički kandidat Petkovski je održao press konferenciju na kojoj se pojavilo na stotine kontrolora koji su ispričali novinarima da su izbacivani s biračkih mjesta pošto je od njih traženo da kažu „da nisu viđeli ono što su viđeli“. U otvoren napad na OEBS tada je ušao predstavnik britanskog Helsinškog komiteta Mark Almond oksfordski profesor koji je radio monitoring mnogih izbora od Ortege i Paname pa do svih svjetskih žarišta sličnog karaktera. Tom prilikom je Almond nacrtao da su zapadni ambasadori u Skoplju prihvatali stav OEBS-a, da je bilo neregularnosti, ali da one nisu uticale na konačni ishod glasanja. Dakle sve je u redu, iako se glasalo sa puškama na biralištima, iako su kontrolori istjerivani sa biračkih mjesta uz ubacivanje u kutije listića i živih i mrtvih glasača, u nekim slučajevima čak i prije nego što su birališta otvorena, a u nekim slučajevima poslije 14 časova, kada je izgledalo da će odziv Albanaca biti mali. Almond je zaključio da je kao posmatrač pratio pedesetak izbora, ali to što se događalo u zapadnoj Makedoniji niđe do tada nije vidio.

Mnogo je sličnih primjera. Presmiješno je bilo njihovo blamiranje na ruskim (parlamentarnih) izborima i budalaština iz OEBS-ovog saopštenja u kome rekoše kako su izbori upitni zbog toga što se Putinov kabinet previše miješao u izborni proces. Kao da se to ne dešava svuda, posebno kod nas. Tim Maršal, američki novinar koji je pratio događaje oko 5. Oktobra 2000. godine u Srbiji napisao je knjigu „Igra sjeki“ u kojoj je saopštio da je opozicija, odmah nakon upada u Saveznu skupštinu, nakon što se domogla izbornog materjala, isti spalila. Kada je Milošević tražio ponovno brojanja glasova, od glasova je ostao samo pepeo. Sve ovo, naravno, ne umanjuje njegov poraz, i potrebu da bude smijenjen, ali plastično govori koliko sam čin ne znači ništa u situaciji kada za novu politiku postoji saglasnost međunarodne zajednice koja tome daje podršku sa strane zbog sopstvenih interesa.

Zanimljiv primjer direktnog miješanja demonstrirao je i američki konzul u Crnoj Gori prilikom prošlih lokalnih izbora u Tivtu kada se na izborni dan prošetao sa šefom lokalnog DPS-a i šetajući se Pinama pijuckao sa njim kafu dok su glasači prolazili pored njih ka glasačkim mjestima. Opozicija je naravno ignorisana i sve je vuklo na zonu sumraka. Ali se, ipak, sasvim jasno moglo pročitati, ko je htio da pročita – kome je, Đukanović, u stvari te 1997-e, dugovao crnogorski presto. Iglberger, Zimerman, Norman, Eskobar, Montgomeri od Vašingtona do Beograda i nazad. Na žalost, nakon toga se Crna Gora pretvara u mjesto na kome ljudi više nisu pripadali Bogu - nego čovjeku, na način kako je to nekada opisivala nesrećna Moldavka S.Č. uz istovremenu otimačinu i trpanje po džepovima imovine, sirovina, fabrika, hotela i sličnih "sitnica".

U Crnoj Gori, na nepravilnosti i krađe, LSCG je ukazivao na hiljade puta. Građanima oči nisu značile ništa. Zanimljivo je da nisu reagovali ni kada na krađu ukazuju i ljudi koji dolaze direktno iz srca sistema. Imamo slučaj Momira Bulatovića koji je do 1997. godine sa Đukanovićem lažirao sve izbore, a što mu se baš te godine obilo o „glavu“ uz podršku zapada Đukanovićevoj struji. U svojoj knjizi „Pravila ćutanja“ zapisao je kako je masakrirana Narodna sloga na izborima 1996-te godine. Nakon izbora 2001. godine, 21. Aprila, predsjednik albanske DUA-e Fuad Nimani saopštio je, prije nego je DUA smirena ministarskom foteljom, da izbori predstavljaju „manipulacije i nekorektnu kombinatoriku i da to neće prihvatiti – ukoliko se ispostavi da su zakinuti, krenuće u objelodanjivanje mahinacija koje su priređene tokom izbora“. Naravno da je nakon par dana zaćutao.

Aktuelni gradonačelnik Cetinja bio je direktan kao i Bulatović. On je saopštio: "Na izboru u našoj Skupštini Opštine, sa tadašnjim rukovodstvom doživio sam situaciju lažiranih izbora. Tada sam promijenio partiju i prešao u SK-PJ. Ti su izbori lažirani! Lažiralo ih je tadašnje rukovodstvo Skupštine opštine Cetinje. Naravno, oni su pripadali Demokratskoj partiji socijalista. Na to sam ukazao i predsjedniku države. Ja sam saznao, poslije četiri do pet godina, nažalost, da je to istina. To me uvrijedilo, kao čovjeka." Sve ovo mu, naravno, nije smetalo da pršutama, čerecima mesa i kobasicama osvoji vlast na isti način sa istom tom logistikom krajem 2006. godine.

Kupovina glasova, ličnih dokumenata, ucjene i pritisci danas su na svakom koraku kao i obično - isti. Statistika je takva da će rezultat biti kao i obično. Marović je sve dodatno betonirao stavom da će DPS u buduće sa svima praviti koaliciju, otvarajući time, javno, najjači koalicioni potencijal svojoj partiji, a u suštini namigujući svima onima koji su spremni da se prodaju za manje-više iste pare. Samo da se budvanske kule, konačno, počnu uzdizati ka nebu, a njegov brat brojati novac od „komunalija“ i ostalih blagodeti koje sa sobom donosi mjesto lokalnog prvog brata i Sekretara sekretarijata za investicije opštine Budva.

Mnogi će se složiti sa mnom, mnogi će se okrenuti i zarežati u sebi, ali svi zajedno moramo biti svjesni da je mnogo lakše doći do istine – nego li joj pogledati u oči. Sjetih se jedne lijepe konstrukcije o tome kako se „na licu jedino oči nikada ne mijenjaju. Od djetinstva do starosti ostaju iste, i čovjek koji umije to da vidi, on gleda i dječaka i momka i starca istovremeno.“ U besmisao predstojećih izbora pogledajte iskreno. Saberite 2+2, pa ako dobijete kao rezultat 28 progutajte svoj ponos i pokrijte se jastukom. Ili ispljunite gorčinu koja se skuplja godinama i konačno postanite – SLOBODNI.

____________________

Ukoliko želite ostaviti komentar, uz pjesmu “China Girl” koju izvodi David Bowie, uživajte u nastavku…

Kada sam prvi put čuo za ovaj pojam, posebno kao ljudsku osobinu, koja kao takva ulazi u opis ličnosti i njenog karaktera, mislio sam da je autor „renomea“ za isti saznao iz priča o nekom grofu, careviću, knezu ili njegovoj ekselenciji u bilo kom smislu te riječi. Često su naslovi filmova, knjiga, pjesama, slika, crteža, fotografija predstavljali ljude „sa nečim“. Tako je sasvim poznato da postoje naslovi kao što je čovjek: sa gvozdenom maskom, sa kišobranom, sa satom, sa 101 glasom, sa 1000 lica, sa zlatnim pištoljem (James Bond), sa šibicama, sa dva života (Dylan Dog), sa četiri noge, čak i čovjek sa mjesecom u oku, ali nikad, baš nikad, čovjek sa hotelskim renomeom. Pardon, nikad do sad. U životima ljudi koji žive pod maskama i koji se kao kameleoni po potrebi uklapaju u ovaj ili onaj ambijent zavisno od situacije, postoji skala renomea o kojima se non stop razmišlja kako bi slika o velikom sebi ostala netaknuta, po mogućnosti uljepšana, a u stvari skrivala misli istog, na njegovom putu koji gazi prelazeći preko leševa.

Pokušao sam da čovjeka sa „hotelskim renomeom“ ukucam i predstavim Googlu, anglosaksonskoj bazi znanja - Britannici, te La Rusovoj enciklopediji itd, odgovor na moj upit je glasio – Your search - "hotelski renome" - did not match any documents. Ako isti pojam ukucate na svim jezicima ovoga svijeta i pokušate ga povezati sa personom, ponovo dobijate isti odgovor. Ipak, Crna Gora je iznjedrila ljude koji vole da „gaje svoj hotelski renome“. Posebno, ako uz njega gaje laži, fažizam u elementarnom obliku i isijavaju govor mržnje, a sve za potrebe izgradnje sistema u kakav se crnogorska stvarnost dijamantski brusi.

Graditi „hotelski renome“ nije moguće, ako preko puta Vas ne sjede ljudi koji prate kako to radite. Koji se dive, i koji se čak plaše da zapišu, jer ne žele grešku, zbog ne znanja. Ipak je to – renome. Svjetska istorija je imala tu "čast" da Jevrem Brković o tome po nešto i zapiše. Svijet, do tog momenta ne razmišljajući o pomenutom pojmu konačno je progledao. I bi - Čovjek sa hotelskim renomeom!

Kao nekada Egipćani koji su slagali svoje piramide, ili Vavilonci koji su gradili kulu do neba, kako bi prkosili Bogu, nakon čega im je Bog pomiješao jezike i više nisu mogli da se sporazumijevaju. E isto tako pisac, gradio je svoj „hotelski renome“. U "najcrnogorskijoj" Crnoj Gori je u njemu uglavnom uživao, a gradio ga je ranije obično sa Matijom Bećkovićem, Radovanom Karadžićem, Milićem od Mačve, tokom svoje velikosrpske mentalne faze. Danas to radi po crnogorskim hotelima, mahom skupljaonicama u kojima postoji jedan sto, a koji je njegov, koji ne smije biti zauzet, koji se cijeni kao tek otkrivene mošti nekog velikog sveca, koji ne smije biti oskrnavljen, koji je prosto - njegov. Po povratku u najcrnogorskiju Crnu Goru nastavio je i sa „dogradnjom“ u hotelu "Crna Gora", o čemu piše u svojim Dnevničkim zabilješkama, citat: "Mikan je Zec, direktor hotela "Crna Gora", uspio da našem stolu prinese sveukupnu svoju obimnost i gotovo kvintalsku težinu. I on me prilično srdačno i patetično pozdravlja, čestita i kaže da će od ove noći to biti sto moj i mojega društva! Zahvalio sam mu za takvu pažnju, govoreći mu kako ja zaista mnogo držim do svog hotelskog renomea, to jest renomea hotelskog gosta, pića koja pijem, pa i o jelovniku najdražih jela."

Autor najmonstruoznije novine koja je ikada štampana u Crnoj Gori, kome bi i Hitlerov ministar propagande, a i sam Marović sigurno pozavidjeli – Crnogorskog književnog lista, konačno je javno saopštio da je novina nastajala tako što su lokalni starci, po službenoj dužnosti širili udbaške laži o ljudima po Crnoj Gori, on štampao u hiljade primjeraka, a onda dijelili građanima kao novinu. Autor knjige Misija, i dugogodišnji urednik „Onogošta“ Rajko Zorić, Brkovića je nazvao „isluženim policijskim smetlarom“. U svojoj polemici sa Jevremom Brkovićem direktor crnogorske policije Veselin Veljović, rekao je da Brković ima "dnevnu potrebu da vrijeđa i omalovažava ljude", ali su ipak, dodaje Veljović "pripadnici jedinice kojom sam ja rukovodio vršili njegovo obezbjeđenje, ta mjera primijenjena je po nalogu, u to vrijeme, mojih neposrednih starješina".

"Najcrnogorskiji" pisac i privatna partijsko-policijska država Crna Gora jednojajčani su blizanci, kako po mentalitetu, tako i po porukama i činjenju koje su kao takvi emitovali oko sebe, gradeći crnogorsku kulu, prkoseći svojim parama i bogatstvom, zdravom razumu. Iz faze Sodome i Gomore, gradova zbrisanih vatrom sa neba zbog nemorala, čak i faze pada rimskog carstva kada je Aurelije Viktor objavio brevijar "O carevima" u kome je uzroke slabljenja (a zatim pada) carstva vidio u stalnom kvarenju tradicionalnih moralnih načela, u nepoštovanju vrijednosti obrazovanja i kulture, dolazimo do faze današnjeg crnogorskog carstva. Slažem se da je smiješno poređenje, posebno kada imamo u vidu pregnuća koja je čovječanstvu ostavio Rim, ali razumijemo se. Isto tako će i crnogorski porodiči feud završiti na smetlištu istorije - kad tad.

___________________

U nastavku možete komentarisati tekst, a moj današnji favorit je akustična verzija “Sweet Sixteen”, Billy Idola sa Storytellers-a, uživajte…

Pamtim i 2002. godinu, kada je LS predložio ostatku opozicije da se Milo od strane većine u parlamentu proglasi za doživotnog vladara, koga bi naslijedio njegov sin Blažo. Niko nije imao, ni u naznakama, sluha za težinu ove odluke kojom bi se u suštinskom smislu problematizovao i internacionalizovao problem crnogorskog diktatora i satelitskih porodica koje u lancima, iza gvozdene zavjese, drže vezane građane Crne Gore. Biće zanimljivo posmatrati nastavak partije. Pretpostavljam da se Vukotić i kompanija upravo kuckaju čašama – čestitajući. Sad ćemo da završimo ovo, sad ono... „stvarno nas je Šturanović kočio, a bio je dobar momak, a pošten, a neiskvaren, a ovakav, a onakav. A medalje, a ajmo dalje.“

Tri dana za redom Porodični dnevni magazin „Republika“ donosi tekstove sa sljedećim porukama. Prvo je 1. Februara Danilo Burzan, urednik, ispalio prvi „metak“ u papir: „Milo ode, ali se prava zamjena ne nađe. A, za posebnu je priču u kojoj su mjeri njegova nesporna harizma i državnički dometi - dakle i praksa “gospodara” koju je i sam tvorio - bili i generator za indukovanje političke i kadrovske slike kakvu danas u Crnoj Gori imamo? No, koliko god nekome ne bilo po volji, svuda u svijetu lideri najjačih partija (pobjednica na izborima) na najvišim su državnim funkcijama. Za dobro Crne Gore biće najbolje ako Milo pokaže da mu je odmor - prijao...” Nakon toga su iz dana u dan pisali kako je Šturanovićeva vlada bila loša i kako će je Milo popraviti. Uvodnik su pratili naslovi “Povratak Đukanovića smjena ministara”. Izvori Republike iz vrha DPS-a govorili su da je izvjesna rekonstrukcija Vlade, od kojih jedan tvrdi da bi mogla ostati samo trećina aktuelnih ministara. Sve su, normalno, pokrili “objektivnom” anketom sedam građana Podgorice od kojih se šest izjavilo kako bi voljeli da se Đukanović vrati, a sedmi, kako navija za Igora Lukšića, Đukanovićevog kandidata za mandatara u vrijeme izbora Šturanovića. Ipak, što se urednika crnogorskih medija tiče, od Đukanovića će večeras, jedino slađe zaspati Darko Šuković, s tim što sam siguran da će sjutra veče posteljina biti druga…

Još mi je ostalo samo da, vezano za prethodni blog, podsjetim na Đukanovićevu izjavu datu pred uskrs 2007 godine da termoelektranu i državne akcije u Rudniku uglja Pljevlja treba, što prije, prodati ruskoj En plus grupi. Privatizacija je, poučavao je Đukanović, neminovan proces jer je “proizvodnja električne energije biznis, a biznisom treba da se bave privatni investitori i preduzetnici. Ne vjerujem u efikasnost državnog preduzetništva“. To što je crnogorski Telekom prodao njemačkom državnom Dojče telekomu ne broji se. Izgleda da se ne broji ni to što je Jugopetrol prodat grčkoj državnoj kompaniji Helenik petroleum, etc.

Bilo je najsmješnije pročitati Đukanovićevu izjavu da će se, ako ne bude druge – morati žrtvovati. Ostaviće svoje dvogodišnje bavljenje biznisom, koje mu je mjesečno donosilo milione eura, i prihvatiće premjersku platu od nekoliko stotina eura. Čak će se izgleda i nje odreći. Ovo nisam rekao ja. Ovo je rekao Milo, lično, u pismu Miodragu Peroviću, kada se oglasio onako usputno, bez želje da Perovića uznemirava, kako reče, u njegovoj samodovoljnosti, izrazitoj i udobnoj uprkos biranom društvu Isusa i Sokrata. „Samo se usputno oglašavam, za 17 godina obavljanja državnih poslova, ni u miru, ni dok su oko nas bješnjeli ratovi, nijesam pokušao da zaradim niti jedan cent. Ne zato što je nemoralno baviti se biznisom, nego zato što je nemoralno to činiti dok ste na državnom poslu, profesore Peroviću." Dakle, moramo ga razumjeti, Šturanović se morao žrtvovati, inače Milo presahnu na grbači porodice. Sad je milioner, pa ponovo može da "ne zarađuje ni jedan cent".

Da slika bude potpuna, Milovim povratkom, nad građanima Crne Gore, nadvila se još jedna „ptica“ iz tmurne prošlosti. Svoju predsjedničku kandidaturu, najavio je i „stručnjak za prirodni zakon i joga letač“ - lider Stranke prirodnog zakona Milan Radulović. Čisto da slika vlasnika Crne Gore i brda bude kompletna. Time se budućnost Crne Gore pretvara u njenu prošlost i obratno. Na svakom pojedinačno je da odabere da li se vraća u prošlost ili u budućnost. Po mom skromnom sudu, nastavlja se budućnost – Osme sjednice...

___________________

U nastavku možete komentarisati tekst, a moj današnji favorit je Sinead O'Connor i kompozicija “Don't Cry For Me Argentina”, uživajte…

U zemlji u kojoj se lojalnost dokazuje i sjedenjem na istoj tribini sa šefom, posebnu potrebu za istim sinoć je iskazao i gradonačelnik Podgorice Miomir Mugoša. Šef DPS-a je pod pritiskom članstva u vezi predsjedničke kandidature i Mugoša vjeruje da će Milo prihvatiti ono što bude tražila baza. On je podsjetio da je ranije molio Đukanovića da ostane tamo gdje mu pripada - na funkciji predsjednika Vlade ili šefa države - dok ne donesemo Ustav, ne završimo pojedine privatizacije i integracije.

S obzirom da je već privatizano više od 80% CG privrede, Mugoša je vjerovatno pikirao Elektroprivredu i hotelske komplekse koji još uvijek nisu oteti, a u čemu će kapo ponovo biti bez obzira na svoju političku funkciju - glavni pregovarač. "Na njega je sada jedan stravičan pritisak od članstva", kazao je Mugoša Televiziji IN. Na pitanje da li će Đukanović pokleknuti, Mugoša je kazao da lider vladajuće partije neće pokleknuti. "Mislim da će prihvatiti ono što bude tražila baza. Vidjećemo", rekao je on. "Mi smo pobjednici i partija pobjedničkog duha", poručio je veselo. Čudo je podsvijest, pogotovo ako joj je lajt motiv knjiga. S druge strane "Premjer pobjedničkog duha" tvrdi da su "svi razlozi kojima se rukovodio kada je odlučio da se povuče sa premijerske funkcije i dalje aktuelni", ali nije eksplicitno odbio da prihvati kandidaturu na izborima za predsjednika države.

Dok Mugoša čeka zlatnu ribicu Mareze koja bi mu ispunila želju, ostalo mi je zanimljivo kako to da javnost zaobilazi još jednu sistemsku poruku i ne čita je. A sve je pred svima nama toliko eksplicitno samo treba postaviti prava pitanja. Ponovo se vraćam suđenju protiv Vijesti i Ivanovića, ali ne ni zbog Vijesti ni zbog Ivanovića, ni zbog Đukanovića i porodice koja se osjetila uvrijeđenom. Ne, ovoga puta se radi o braniocu. Nebrojeno puta je sa najvećih adresa Evrope crnogorski pravosudni sistem, tužilačka organizacija obilježena kao kolijevka korupcije, s tim što tu nema ništa novo, posebno ako se zna da je sistem bez ove sprege već na koljenima. Vraćajući se 11 godina u nazad kada su Milo, Momir i Sveto zajednički politički progonili po sudovima tadašnjeg lidera Narodne sloge Slavka Perovića, (a Momir i Sveto, bez Mila - i Novaka Kilibardu) posebno je bilo zanimljivo suđenje koje se dogodilo na Cetinju.

"Na ulazu u zgradu Suda bilo je jako policijsko obezbedenje. Iako je za izricanje presude sudija odabrao salu Skupštine opštine Cetinje, sa oko 250 mjesta, policija nije dozvolila ulazak u "sudnicu" mnogim poslanicima Narodne sloge, nekim novinarima, čak ni najbližoj rodbini tuženoga Slavka Perovića. Incidentu je prethodila svađa na ulazu u sudnicu. Prije ulaska Slavka Perovića u sudnicu obezbjeđenje je propustilo punomoćnika tužioca Bulatovića, Marovića i Ðukanovića, podgoričkog advokata Branislava Lutovca. Sa Lutovcem su ušla i dvojica njegovih tjelohranitelja, policajaca MUP-a Crne Gore u civilu. Kada je u sudnicu ulazio Perović, policajci nijesu dozvolili da prođu i njegovi tjelohranitelji. Ispred vrata sudnice ostali su i Perovićev brat, supruga, snaha... "

Advokat Lutovac je u pratnji policijskog obezbjeđenja do suda, a kasnije na sudu, štitio interese Miloševićevih namještenika za Crnu Goru. Tom prilikom i rekorder u intervjuima sa Đukanovićem Darko Šuković kontaktirao je advokata Lutovca i sa njim popričao o događajima: "Kilibarda i Perović su veoma lično i porodično vrijeđali i omalovažavali na javnim političkim skupovima tu trojicu najviših crnogorskih funkcionera, zbog čega oni kao građani u parničnom postupku traže novčanu nadoknadu, zbog povrede njihovog građanskog ugleda i časti" - rekao je advokat Lutovac. U advokatskim krugovima, dodaje Šuković, on je, inače, poznat kao čovjek koji je naslijedio "posao" aktuelnog ministra unutrašnjih poslova, a bivšeg ministra pravde, Filipa Vujanovića, koji je prije ulaska u Vladu Crne Gore u nekoliko procesa bio advokat predsjednika Bulatovića. Lutovac je naglasio da je cilj tužbe "moralna satisfakcija, a ne materijalna korist", jer će, ukoliko sud usvoji tužbeni zahtjev, dosuđeni iznos biti uplaćen u humanitarne svrhe." Mislim da možemo vjerovati Darku Šukoviću - zar ne... Šukovićeve riječi potvrđuje i Šeki Radončić koji je takođe pratio rad Lutovca i o tom događaju zapisao: "Pošto je pročitao tužbu protiv Perovića, punomoćnik Branislav Lutovac se, ničim izazvan, u stilu Muhameda Alija, pohvalio - Šestorica Perovićevih advokata nijesu bila u stanju da ukrste koplja sa mnom."

Pretpostavljam da veliki broj vas zna da se pred Višim sudom u Podgorici vodi krivični postupku protiv pet bivših policijskih funkcionera osumnjičenih za deportaciju muslimanskih izbjeglica iz Herceg Novog, od kojih je većina nakon protjerivanja iz Crne Gore završilo u fočanskom i okolnim logorima u kojima su i pobijeni. Ovaj proces se smatra za jedan od najsuptilnijih sistemskih sudskih procesa jer se kao svjedok pojavljivao Momir Bulatović, a deportacija se često pominje u izvještajima EU kao jedan od slučaja koji obavezno mora biti raščišćen. Jedan od advokata osumnjičenih policijskih funkcionera je ponovo Branislav Lutovac.

Kada je ubijen visoki policijski funkcioner Slavoljub Šćekić, uhapšeno je nekoliko osumnjičenih koji su istovremeno bili povezani sa bombaškim napadima na “Splendid”. Ubistvo Šćekića se takođe nalazi u mnogim izvještajima EU koji govore o stopi kriminalizovanosti crnogorskog društva. Interesantno je da je ponovo jedan od zastupnika osumnjičenih Branislav Lutovac.

A onda je pretučen i Željko Ivanović koji se nakon toga direktno obratio crnogorskoj javnosti porukom, kako je to: "Čestitka od onih koji vladaju Crnom Gorom, a to je Milo Ðukanović i njegova familija, bilo biološka ili kriminalna." Zbog ove izjave sva Porodica se našla u sudnici i stala u odbranu časti i dostojanstva familije, tužeći Ivanovića i tražeći mu milion eura na ime odštete za pretrpljeni duševni bol. Prema današnjem izvještaju Centralne depozitarne agencije Ivanović posjeduje 3.034.334 akcija privatizacionog fonda Moneta (u kom su glavni akcionari okupljeni oko porodice Miodraga Perovića), a koje danas na crnogorskom tržištu kapitala vrijede oko 635 hiljada eura. Ako su Đukanovići ovo pikirali onda se najviše mogu radovati manjinski akcionari Monete. Prema riječima Milove sestre i zastupnice Ane Kolarević: „Taj iznos predstavljao bi svojevrstan ugođaj za tužioca“.

Ne znam kako će vam ovo zvučati, ali Vijesti i Željko Ivanović, pored svega što imaju u logističkom i finansijskom smislu, odlučili su da će ih pred sudom najbolje zastupati crnogorski advokat za koga je Darko Šuković rekao da je upravo taj advokat "poznat kao čovjek koji je naslijedio "posao" aktuelnog ministra unutrašnjih poslova, a bivšeg ministra pravde, Filipa Vujanovića". Ne varate se, radi se o istom - Branislavu Lutovcu. Uživajte u pozorištu!

___________________

U nastavku možete komentarisati tekst, a moj današnji favorit je Patricia Barber i kompozicija “Persephone”, uživajte…

īpašu vērību piedāvāju pievērst sadaļai "ziņas". savukārt "galerijas" Jums pateiks priekšā, kā izskatās mafija dzīvē.

P.S. Ja es šeit vairs neparādos pāris nedēļu laikā, izsauciet kriminālistus.

Ankstesnes dalis skaitykite čia. 

Liepos 17 d. Antradienis (10 diena)

Pabudę dar išsimaudom, susikraunam daiktus. Paskui nusprendžiama, kad Domas ir Rasa bandys tranzuoti link Sicilijos, o mes su Ignu, prisiminę, kad taip ir neišnaudojom sutranzuotų šimto eurų, važiuosim traukiniu. Atsisveikinę su kolegomis ir palinkėję sėkmės, kelionių nuotaika judam stoties link. Stoty malonus darbuotojas kalba angliškai ir išaiškina, kad traukinys iš Formios į Villa san Giovanni išvažiuoja 14:33. Nusiperkam po bilietą (37 €). Tada pažiūrim į laikrodį ir pamatom, kad turim dar pusdienį. Einam atgal į miestą, užeinu į supermarketą, Ignas į makdonaldą, pavalgom ir laiką stumiam sėdėdami ant suoliuko. Paskui Ignas net užsnūsta, o aš stebiu žmones, transportą. Karštis varo iš proto, bet vistiek patinka man jis.
Kai įlipam į traukinį, pamatom, kad visos kupė užimtos, todėl iki Neapolio stovim. Pro langą grožimės pietų Italija. Kai traukinys stoja netvarkingame mafijos mieste Neapolyje, iškart pasijunta – prilipa gyvas velnias juodžkių, visi rėkia, mes su didelėm kuprinėm ieškom savo kupė, vos prasilenkiam siauruose vagonuose. Paskui lyg ir randam laisvesnę kupė, bet angliškai moteris paaiškina, kad mūsų vieta parašyta ant bilietų ir kad ji yra už kažkelių vagonų. Blaškomės po tą traukinį kol pagaliau randam savo tikrąsias vietas. Po ilgesnės pertraukos likę dviese, važiuojam ramiai, stebim pasakišką gamtą. Suprantam, kad pietų Italija jau nėra ta vieta, kur susišnekėsi angliškai ir matysi vien tik gražias vilas ir prabangą.

Karts nuo karto atsiverčiam atlasą ir vienas kitam svajingu balsu tariam „pažiūrėk, seni, kur mes nusibaladojom“, vesdami pirštą nuo Lietuvos iki Sicilijos. Tiesa, mes dar ne mafijos saloj, bet tikimės jau šiandien ten pernakvot. Villa san Giovanni išlipam apie 21 valandą. Jau visiškai tamsu. Prie mūsų – uostas, didžiuliai laivai. Užmatom vieną solidų vyruką su lagaminu, kažkur skuba jis, o mes įtariam, kad į Siciliją jis bėga, todėl sekam paskui jį. Ir nesuklystam, atsirandam prie kelių didžiulių keltų. Kaip tik išplaukinėja vienas didelis keltas, nespėjam, teks palaukti sekančio. Ignas bėga ieškot tualeto, o aš stebiu aplink zujančius vairuotojus, mašinas, fūras ir žiūriu kaip čia veikia visa sistema. Dar užvalgau Formioj pirktų nektarinų. Kitam krante matosi Sicilija... Šviečia Mesinos krantai.

Po maždaug pusvalandžio atplaukia mūsų keltas. Sumokam tik po vieną eurą ir lipam į didelį keltą. Tada dar ilgai į keltą suvarinėjamos mašinos, fūros ir pan. Mes užsiemam suoliuką laivo prieky ir laukiam, kol šis mus nuplukdys į paslaptingą saulės salą – Siciliją. Pakyla nemažas vėjas, bet nešalta.

Po truputį tolsta žemynas bei artėja visiškai nauja sala. Igno akyse matau neramumą, šioks toks jauduliukas aplanko ir mane. Bet adrenalinas ir nuotykiai įveikia visas neigiamas emocijas.

Na, o kol mes plaukiam, paskaitykim kaip sekėsi Domui ir Rasai tranzuot iš Formios: (žodžiai Domo)

„Su Rasa pradėjom išeidinėt iš Formijos miestelio. Priėję vietą, lyg miesto pabaigą, tačiau dar su nuosavu namų kvartalu, visgi atsistojom šalia vieno namo ir pradėjom balsuot. Karštis buvo nepakeliamas, teko rengtis rūbus ilgom rankovėm ir šokt į kelnes, nes jautėm kaip oda svyla. Pastovėję apie 30min, nusprendžiam važiuot kitu keliu, kuris išves tiesiai ant autobano, nupėdinam už sankryžos ir laimei randam vietelę pavėsyje. Netrukus sustoja pirmoji moteris. Tai mokytoja, dėstanti italijos istoriją, deja nešnekanti angliškai. Skurdžiom mūsų itališkom žiniom kai ką sužinom apie šią šalį. Mokytoja paleidžia mus miestely, iš kurio eina kelias į autostradą. Atsistojam šalikelėj, karštis tiesiog žudo, nutariam pastovėt nors 10min ir eit į traukiniu stotį, tačiau  netrukus sustoja naujutėlaitis peugeot ir sutinka mus mestelt iki Neapolio. Kokia palaima apėme kai įlipom ir salone klimato kontrolė buvo nustatyta tie 18 laipsnių riba, o lauke 38:) Nemažu greičiu pasiekiam degalinę. esančią prieš pat Neapolį. Ten išlipę pradedam klausinėt žmonių, gal kas važiuoja toliau už šį miestą. Deja, visi tevažiuoja iki šio didmieščio, yra pilni arba tiesiog ignoruoja mus, lyg mūsų apskritai nematytų. Taip po 4 varginačių valandų, visiškai praradę viltį šiandien nusigaut tolėliau už šį miestą, nueinam prie degalinės išvažiavimo, susirandam kartono gabalą ir užsirašę "Salerno" atsisėdam ant bardiūro. Aplink mėtosi šiūkšlės ir labiausiai mus pralinksmina šalia vaikščiojantis balandis: aptriušęs, lyg smala apipiltas, pusę plunksnų nuslinkę. Su Rasa nutariam "Va čia tau ir neapolietiškas balandis:)" Ir netrukus sustoja naujutėlaitis Land Rover. Išsišiepę iki ausų susimetam kuprines ir į kelią. Dar labiau nudžiungam kai paaiškėja, jog jis veš mus apie 300km. Visa laiką vairuotojas laiko apie 180-200km/h kadangi skuba pas savo draugę, kuri vis skambina ir pyksta jog šis labai negrįžta namo. Įdomiausia pasidaro, kai sužinom, kad mūsų gerasis vežėjas yra tikras snaiperis, dirbantis Romoj, antiteroristų pajėgose ir yra nušovęs 6 teroristus! Kelionei tikrai neprailgus, visi išlipam, vyrukas ištraukia mūsų kuprines ir atsisveikinęs itališkais bučiniais į žandus, palinki geros kelionės. Vos spėjus išlipt, mus šaukia du jauni fūrų vairuotojai ir girdim "sicialia, sicilia!" Negalim patikėt! Du draugai važiuoja į Sicilija, vienas į Katanija, kitas į Palermą. Su Rasa įšokam į skirtingas kabinas ir pasileidžiam po likusią naktinę Italiją vakarų pakrante. Persikėlus į Siciliją, aš persėdu pas Rasą, kadangi manasis nusuka į kitą pusę. Vairuotojuj laikas pasnaust, mes su Rasa išlipam pramonės rajone, įsitaisom ant apvažiavimo salelės ir užmiegam tiesiog vidury kelio. Ryte, sėsim į fūrą, kuris mus nuveš į Kataniją!“

Po gero pusvalandžio išlipam Mesinoj, mieste, kuris buvo įkurtas graikų aštuntam amžiuj prieš Kristų. Aplink mus daug veiksmo: vaikšto keltų darbuotojai, laukia dvi eilės transporto, iš kelto išleidinėjamos mašinos ir žmonės. Mesina – miestas nemažas (250 000 gyventojų), todėl iš jo išeiti šiandien jau greičiausiai nepavyks. Nebent pabandyt sutranzuot iš Italijos atplaukusias mašinas. Taip ir padarom, prieš tai susirandam kartono gabalą, užsirašom „Catania“, ir laukiam naujos kelto siuntos. Laukdami dar pavalgom batono su dešra, kuriuos pirkau Formioj. Visai skanu, šviežia. Kai atplaukia keltas, greit stojamės ir aktyviai tranzuojam, mojuojam kartono gabalu, bet vairuotojai tik pasižiūri ir nuvažiuoja. Antras srautas taip pat nesėkmingas, todėl nusprendžiama eiti ieškot nakvynės. Einam nelabai tvarkingu miesto paplūdimiu, aplink daug apverstų valčių, mėtosi žvejybiniai tinklai. Galiausiai įsitaisom ant sukrautų didžiulių blokų, tartum savotiško molo. Netoli dar veikia kažkoks žvejų klubas ar kas ten, dega laužas, sujungtos šviesos. Tie blokai buvo daugmaž tokio dydžio, kaip žmogaus kūnas, atsigult galima, bet jei norėsi apsisukt ant kito šono -  atsidursi jūroj arba ant smėlio. Be to, aplink dar lakstė žiurkės. Ir ne tokios mažos. Ignui tai kėlė didelį diskomfortą ir pasišlykštėjimą, o man kažkaip nebaisu buvo, tai greit įsitaisiau ant vieno iš blokų. Naktį pro pat mano kojas dar kelis kartus praėjo maždaug keturių jaunuolių kompanija, aš apsimečiau, kad miegu, bet iš tikrųjų mačiau, koks aš jiems buvau įdomus ir kaip jie vienas kitam rodė į mane ir prie manęs gulintį Marco Polo atlasą.

Liepos 18 d. Trečiadienis (11 diena)

Pabundam anksti, gal apie penktą šeštą. Miestas dar miega, o mes jau pabudę. Kažkaip sumąstom tramvajum pavažiuot iki