Nisam znao puno o gradu, osim da su tamo Alkatraz i Golden Gate most. To je ustvari i sve što ima da se vidi! Ali, grad je sam po sebi nekako prijatan. Proveli smo najveći deo vremena šetajući se i uživajući u prelepim zgradama, zagledajući neobične požarne stepenice i pentrajući se po brdašcima. Ceo taj turistički deo grada je prepun radnjica, kafića, restorana...i što je najbolje, prepun ljudi! Ameri su nam rekli da je SF "najevropskiji grad u Americi", pretpostavljam zbog te atmosfere...ali to je otprilike sve što ima zajedničko sa Evropom.

Alkatraz je bio veoma zanimljiv. Odvezli su nas do ostrva brodićem i ostavili. Pogledali smo kratki film o istoriji ostrva, i uputili se u glavnu zgradu, gde smo ulazili u ćelije, šetali se kroz zatvor i slušali priče zatvorenika. Mnogo zanimljivo! "Najturističkiji" deo grada je "Ribarski dok" koji je prepun radnjica sa suvenirima. Šetali smo se tuda par puta, odatle smo gledali vatromet u ponoć 1. januara... Golden Gate most je veoma impresivan. Šetali smo se do pola mosta, uprkos neverovatno jakom vetru...

Toliko od mene.
Sve što ću reći je: "Slika govori više od hiljadu reči" :)

California

Sleteli smo na već dobro poznati aerodrom i odmah nazvali hostel (po njihovim instrukcijama) da bismo organizovali prevoz. Lik koji se javio je samo rekao kako ne postoji nikakva rezervacija! Prilično veliki šok, sa obzirom da sam ih zvao 3 puta do sada oko organizacije prevoza, promene datuma i potvrdjivanja rezervacije (samo obrnutim redom :D ) .... Pošto je Nikola obavio taj razgovor, a ja sam bio taj koji je napravio rezervaciju na netu, nazvali smo ih ponovo, kada su tek nakon što sam spomenuo da želim da razgovaram sa nekim nadređenim rekli da imaju mesta za nas sedmoro za jednu noć, pa ćemo sutra videti za dalje... Stomak mi se prevrtao. Osećao sam se kao beskućnik, u ogromnom i najblaže rečeno zastrašujućem Los Anđelesu i povrh svega sam se osećao krivim, pošto sam ja bio taj koji je sve organizovao. Dovukli smo se nekako do hostela, gde je radio jedan čudak koji me je podsetio na Markiza de Sada u filmu Quills (koji bolesno pevuši dečiju pesmicu). Zviždukao je i beležio brojeve pasoša dok smo se mi zgledali u tišini. Imao sam utisak da smo stigli u Alkatraz, a ne u hostel u centru Holivuda! Ovo je bio vrhunac neprofesionalizma i neljubaznosti, verujem da bismo u nekom albanskom mestu na Kosovu imali bolji doček. Bilo mi je čudno što hostel na takvoj lokaciji ima tako nisku cenu...i sve se pojasnilo kada sam prošao kroz vonjavi hodnik i ušao u zajedničko kupatilo. Srećom, sobe nisu bile toliko loše.... Prespavali smo tu noć i sutradan su nas obavestili da možemo da ostanemo još jednu noć, pa ćemo sutra videti za dalje. Sutra....ponovo sutra.... No, da skratim priču - ostali smo tamo sve vreme. Upoznali smo jednog Slovenca koji je pomagao u hostelu, pa nam je rekao da je javna tajna da u hostelima na Holivudu nisu čista posla...Neću reći da mi je sve bilo jasno, ali mi je bilo dovoljno jasno da više o tome ne razmišljam nego da ćutim i čekam da dodje dan kada polazimo za San Francisco...

Prvi utisci o Los Angelesu su bili da je jedan od najodvratnijih gradova koje sam posetio! Verujem da je veliki udeo u tome imao problem sa hostelom, i zaista - kada smo saznali da će sve biti u redu i da nećemo morati da pronalazimo drugi smeštaj, osećao sam se mnogo bolje... Mada se, iskreno, ni u jednom trenutku nisam osećao preterano lepo u LA-u. Obišli smo nekoliko delova grada, od kojih je Holivud ubedljivo najgori. Opet, to je moguće zbog toga što sam je imao neku viziju Holivuda kao najglamuroznijeg mesta na svetu...a u stvarnosti on je sve samo ne glamurozan. Mislim da je adekvatnija reč GETO! Znam šta mislite, kome god da pričam o tome ne veruje mi! Možda ako bi znali da Mekdonalds na Holivud Bulevaru ima 3 radnika obezbedjenja, da u svakom trenutku oko sebe možeš da vidiš bar 3 beskućnika, da su oštećene zvezde na podu "zakrpljene" običnim sivim betonom (kao da su iz Srbije), da sve vrvi od zastrašujućih i prljavijih Meksikanaca... Jedno je definitivno - da sam bio sam, stao bih na sred ulice i vrištao!

Beverly Hills i Bel Air su neighborhoods sa vilama od po par(desetina) miliona dolara, i tamo je već drugačija priča. Išli smo na turu gde smo prolazili ispred kuća poznatih, a takodje smo obišli Rodeo Drive, koji je poznata šoping ulica. Tamo je bilo lepo. Puštali su tihu jazz muziku, a mi smo se šetali ispred najskupljih radnji na svetu i uživali u činjenici da će Božić uskoro da prodje i da ćemo biti oslobođeni sladunjavih pesmica kojima su pošeli da nas bombarduju već mesec dana ranije...

Još jedno mesto na kojem je bilo lepo je Santa Monika. Centar je prepun radnjica i turista, a naravno i neizbežnih beskućnika, koji ovde nekako nisu kvarili atmosferu... Glavna atrakcija je veliki dok, sa malim zabavnim parkom i lepim pogledom. Tu sam ispucao najviše fotografija i zaprepastio se kada sam video koliki su galebovi! Bez preterivanja - ima nekih i od pola metra! Kasnije smo sišli na plažu, koja je potpuno mizerna posle Havaja, i kao pripadnici generacije koja je trovana Baywatch-om, slikali se na spasilačkoj kuli.

Centar me je iznenadio. Tačnije, iznenadilo me je prisustvo raznih umetničkih dela i zanimljivih fontana (koje verovatno isto treba da pripadaju kategoriji umetničkih dela). Ogromne staklene zgrade, prelepe starije zgrade...baš je kul!! Naravno, što smo se duže šetali nailazili smo na lošije delove, sa vrhuncem na ulici prepunoj ekvivalentima naših kineskih radnji i mravinjakom Meksikanaca. LA je preplavljen Meksikancima i to onim najnižim slojem! Apsolutno sve je bilingvalno!

Većinu vremena smo proveli u Universal City-ju. To je ulica sa gomilom restorana i filmski orijentisanih radnjica i jednim ogromnim bioskopom, koji funkcioniše na veoma....hm...za nas isplativ način. Naime, kada kupiš kartu, predaš je na ulazu, a nakon toga imaš slobodu kretanja po celom bioskopu. Znači, kada se završi film - imamo da biramo između ostalih 20 projekcija. Pogledali smo gomilu filmova! Pošto nam je Holivud malko dosadio posle dva dana, a nismo imali para za provod u ekskluzivnim klubovima, provodili smo večeri u bioskopu, gledajući par filmova po ceni jednog. True Serbian! :)

Dakle, za zaključak - dva citata:

Miloš: " LA je kao Klisa sa par Dedinja razbacanih unaokolo"

Nikola: "Jbte, ovde na svakog normalnog čoveka imaš 3 čudaka"

Ja: "...sa tim da na ulici te normalne i ne vidiš!"

"The Boston Globe" straipsnyje "Kodėl Facebook pabėgo į vakarus" ("Why Facebook went west") kalbama apie tai, kaip visame pasaulyje jau žinomas Interneto socialinis tinklas, nesuviliojęs Bostono investuotojų, buvo priverstas trauktis į "Silicio Slėnį" Kalifornijoje, kur finansinį prieglobsti rado ne viena nauja Interneto bendrovė ("start-up"). Straipsnio moralas akivaizdus - dėl didelio skeptiškumo Bostonas prarado $6 miliardų vertės kompaniją. Žinoma, šimtams naujųjų verslų nepavyksta uždirbti net keletos tūkstančių dolerių, o Facebook pavyzdys - galbūt tik retai pasitaikanti investuotojų klaida. Visgi, manau, ne sutapimo dėka "Silicio Slėnis" pritraukė tokius Interneto milžinus, kaip "Apple", "Google", "Hewlett-Packard" ar "Cisco Systems". Google vos praeitą savaitę paskelbė, kad pati pradės investuoti į naujai besikuriančias technologijų kompanijas.

Skaitydamas apie tokius Amerikos rizikos kapitalo srautus pagalvojau, kad ir Lietuva galėtų žengti panašiu keliu. Juk "Saulėtekio Slėnio" idėja ir buvo paremta Kalifornijos pavyzdžiu. Belieka tik didžiosioms Lietuvos įmonėms ir turtingiems verslininkams suvokti ir viešai parodyti, kad jie noriai investuotų į ambicingus ir inovatyvius technologijų projektus, o jauniesiems Lietuvos verslininkams - drąsiai ir argumentuotai siųlyti savo idėjas. Procesas nelengvas, tačiau galbūt ilgainiui atneštų kol kas Rytų Europoje neregėtų rezultatų. Nenustebčiau jei ir čia "VP Market" ar "MG Baltic" būtų pirmieji.